Nije ovo kritika. Niti hvalospev. Ovo je putokaz ka svežoj poeziji, lišenoj jeftine patetike, proklamovanja ili slepog praćenja recikliranih manifesta postmodernizma koji gdegde flertuju sa antikom.
Dugo mi je ”Kućička za ptici preselnici“ Gjoka Zdraveskog stajala na polici, pa sam je početkom 2017. pročitao u originalu.
Makedonski jezik sam uz filmove i muziku, institucionalno učio upravo od ovog čoveka. Jezik koji i Bugari i Srbi svojataju, ipak drugačije zvuči kada ga koriste pesnici. Ni srpski ni bugarski. Nego baš tako kakva je i ova zbirka. U isto vreme i rodoljubiv i kosmopolitski. U isto vreme i Mediteran i kontinent. I opet nesputan u svim tim odrednicama.
Da bih bolje dokučio emociju, preveo sam je, pa je iznova proživljavao na svom jeziku. Uprkos sličnosti, teže je nekad prepevati komšije nego Šekspira.
Šta je Kućica za ptice selice?
Je li to duhovna ispovest univerzalnog putnika?
Meditacija iz užeglih staničnih bifea?
Joga na vlažnom ubuđalom sedištu Niš-ekspresovog autobusa? Hod po ivici na granicama što se na Balkanu lelujavo menjaju?
Ljubavno finale?
I neko detinje suočavanje sa strahovima?
Pa sve je to. I još mnogo šta.
Putujem, a odavno već nigde mi se ne putuje
Oseti se u prvim stihovima, vešto vezanim u celinu, a opet tako rastresitim da lirski subjekat prolazi kroz tesnac sopstvene duše. Klaustrofobično se glaveći tamo gde ga vodi radoznalost zastaje i kao na starim južnoameričkim medicinama, posmatra muzej sebe.
Da li to pesnik uopšte putuje igde ili pokušava da se otme od sidra koje je davno u detinjstvu bacio negde duboko u svoj strah?
To je pitanje koje te izjeda dok saznaješ da su mu sela milija od gradova, a kerovi od ljudi. Pa potom doznaješ da se iz larve strahova, na koncu, razvija neki leptir praznine, koji za razliku do običnog leptira traje duže od jednog dana. Nekad i čitav život. Ili kako to pesnik kaže –
„Ponekad sam prazan kao poslednji autobus skoplje – niš
samo dva – tri pandura što služebno putuju do kumanova”
Iza te potpune običnosti novog doba, u kojoj se smenjuju gradovi, putevi i ljudi, izroni čovek željan esencije, a ne kafkijanskog ponavljanja.
Duh koji bi da se, kao u uterusu ponovo sjedini sa Bogom. Ali Boga u silnim odlascima i dolascima, uvek zamene glasovi dispečera, trbušine pijanih konduktera i neko Esperanto praznoslovlje.
Pesme tišine
Ako se i u kojoj poeziji, umesto praporaca i čegrtaljki, pre može oslušnuti tišina, onda je to “Kućica za ptice selice”.
Skrivena u dalekom detinjstvu, odakle dopiru poruke, na jeziku koji jedva da razumemo. Taj muk iz utrobe, sjedinjen sa onim mukom koji dolazi posthumno jači je od žalopojki i manastirskih zvonika.
“umiremo a da ne odjavimo sopstvene fejzbuk profile
večno ćemo živeti u tragovima što smo ih ostavili po zidovima i slikama svojih prijatelja umesto u njihovim srcima”
veli nam pesnik čija je poezija sva duhovna, a nimalo ne miriše na tamjan i ne krije se iza vitraža ili arabeski.
Na momente osetiš kako se svetla velegrada prelivaju u u pomrčinu balkanske kletve ili nečastive ponoćne sricalice negde ispod tremova, u vajatima i prašnjavim vinskim podrumima.
Pesnik, što i ne želi da je pesnik, sagradio je od stihova kućicu za ptice selice.
Ova zbirka je utočište.
Da tamo prespavaju svi oni što se ne odriču snova, svojih brucoških ljubavi, uspomena, sebe i svih svojih malih bogova.
Još jednom prvi januar. Dan tamnih podočnjaka. Miriše na dim. Na barut. Na opiljak prošlosti.Sneg zatrpao emocije, sećanja. Nadu. Još jednom prvi januar zvuči kao cvileći škrip ogromne železne vratnice koja zatvara epohu. Uspeva onaj koji se nađe sa prave strane vrata. Samo onaj koji se ne okreće da proveri da li je zaključao. Noć idealna za napustiti sebe. Oblaci su putokaz. Oni sigurno nemaju plan. Vredi krenuti za njima. Možda mi jug otopi glečer čija kora sve više steže. Pasivni parazitski glečer. Pobeći ću sada dok ceo svet spava. Pobeći da se planeti prišunjam sa leđa. Da pronađem skrivenu lavinu gušta, pokrenem rotor muzike, razmrežim učmalu zimsku depresiju.
Tajna horizonta Foto:nm
Iz kupea pretposlednjeg vagona daleko otpuhnem dim. Ostavljam ga da varniči u zarobljenom trenutku dana iza čijih gladnih očiju vreba očajnička želja za nepovratom. Voz napušta svoj spokoj. Simetrično kotrlja sinkopu uspomena, razvlačeći je po teškim, ledenim, jednoličnim šinama. Deo sam tog voza. I deo ideje da jedino korakom možeš uspeti da pobegneš. U kretanju je sigurnost. Nostalgična vremena o generacijama koje su ostavljale pokoljenja u vozovima, pravili decu u staničnim bifema, pisali doktorate u vagon restoranima ostavljam osedelim penzionerima za utehu. Za razliku od romantičarskih kotrljanja Vronjskog u vozu prepunom buntovnih patricija moj voz je prazan. I hladan. Ali još uvek vozi plebejce idealiste ka peronima podsvesti. Ponoć je prošla. Voz je kasnio jedan sat. Ja sam stigao ranije. Sa kapom i rukavicama. Minus je zaledio i reči.
Do granice jednolični ritam nepoznatog kvadrata u obimu kruga. Er na kvadrat pi. Tdn tdm..Tdn tdm. Možda sam hipersenzitivan. Sanjam sunce. Granica zvuči glupo. Budi me žena u teget unformi. Pitam šta treba da radim. Trebalo je da pripremim pasoš. Sećam se da mi je neko rekao da su granice za ovce i koze. Ili će mi to tek neko reći. Nije važno. Zadržavam reči za sebe. Nostalgični voz iz zemlje „Posledice ideala“ ulazi u zemlju „Isforisarnog ideala Sunca“. Sanjam more. Voz se zahuktao. Stanica. Tdm tdn. Opet stanica. Još nekoliko stanica. Granica. Dobrodošlica u „Zemlji povampirene anarhije“. Policiju mrzi da radi svoj posao. Kažu mi da dođem u kancelariju po svoj pasoš sa pečatom. Saputnik spava. Napolju je sunčano. Odlazim odvezanih pertli. Primećujem da je mesto u kojem sam samo nalik Hadu. Jedna glava Kerbera je na pauzi za ručak. Druga puši. Jednu za drugom. Treća razmišlja o kreditima. O dugovima. O mnogo dugova zbog kredita. Uzimam svoj pasoš i vraćam se u voz.
Lutam, dakle postojim
Paradoks. Grčka reč, razmišljam. Nosim vunene čarape dok Sunce omamljuje pijane bogove na Olimpu. Desetine stepeni razlike u temperaturi. Saputnik jede. Ulicom paralelnom sa morem hodamo ka Suncu. Misli su mi paralelne sa snovima. Paralela. Opet grčka reč, pretpostavljam. Para – nasuprot. Tako nekako. Snovi nasuprot životu. Razmišljam o predusreljivosti recepcionara. Koliko je bivših ljubavi, muzike i noći usađeno u njegove tamne podočnjake. U podočnjake boje prvog januara. Zna nekoliko reči na našem jeziku. Mora još uvek nema u vidokrugu. Samo čelične kočije jezde ulicom čije ime ne znači ama baš ništa. Ne meni. Ne još uvek. Egnatia. Sedim u desetak kvadrata. Napolju plus. Iznutra još uvek osećaji minusa. Crni dim cigarilosa ispunjava prostoriju. Zabranjeno pušenje. Saputnik zaključava vrata. Odlazimo ka moru. Horizont krije neku tajnu. Veliku. Osećam to. Ne znam šta je. Prvi put gledam taj horizont. Posmatram luku bez brodova. Još uvek zimuju. Bela kula je bila zatvor. Razmišljam o zatvoreniku koji kroz rešetkasti prozor posmatra more. I plače.Čujem plač nepoznatog veka. Ostavljam ga da razmišlja o grehu.
U vernoj replici teksaškog Saloona privlačimo pažnju. Saputnik i ja. Sunce ovde kasnije zalazi. Otkrivam tajnu horizonta. Iza mora je sabor bogova. Horizont ne postoji. Tamo je Olimp. Kružimo rivom. Besmislena lutanja dobijaju boju. Godina počinje. Godina boje mandarine. Ovih dana Zevs je zaspao. Nismo ga budili. Ares i Afrodita su u ljubavnom zanosu. Ne znam nijedno žensko ime. Dozvao bih neko. Da vidim hoće li se okrenuti najlepša. Sofia. Maria. Despina. Egipatsko stopalo, arapsko tamnilo, iskrenost pijanih bogova u očima. Te noći bančim sa bogovima. Napio sam ih. Vreme je za spavanje.
Anarhija. Semafori bez boja. Ljudi sa idejama. Filozofi bez brade. Kafa umesto vina. Pivski stomak umesto spartanskog oklopa. I velika žuta crta po sredini ulice. Tek da podseti da sam pobegao. Da bežim. Nefermentisana piva. Ostrvski sirevi. Bežim ka brdima. Ka zajapurenoj krčmi na kraju sveta. Nea Folja. Meni ispisan rukom. Grčki alphabet. Ništa ne razumem. Razumem samo ukus sira i dunje. I ukus blage recine. Univerzalni jezik u urbanom Vavilonu.
Uznemiravam Posejdona. Remetim mir mora. Kamenom. Prstom. Osećam da pripadam. Pripadam džinovskoj ideji o beskraju. Pripadam mislima koje ne razumem. Ne vraćam se. Ostajem modar, teget, plav. Ostajem čist. Ostajem beo.
Sneg je. Minus je. Nema mora. Znam da iza mene ima tragova. Bar jedan otisak glomaznog kramponskog đona. Ne okrećem se. Ne, jer je preda mnom čistina koju ću oskrnaviti a neću biti svestan dok se ne okrenem. Važan je samo korak!
U tramvaje više ne ulazim iz straha da ne otmem skretničara i dovezem se kaldrmom tu do tvoje kuće gde god da je to negde na Zvezdari ili u Duvaništu ili nadomak Rekolete ko ti ga zna negde ispod Sunca.
Pokušavam da saznam kakve sad veze ima boja tvojih očiju sa ratovima u Nagorno-Karabahu i kako bi lepše bilo da smo rastanak govorili na nekom jeziku koji jedva da razumemo Dasvidanya Adio Au revoir I da to uopšte nismo bili mi.
U tramvaje više ne ulazim jer otkud znam možda si baš krenula na premijeru „Gospode Glembajevih“ proveravaš da li će neko da te prepozna kao Angeliku i ponudi ti večeru tu na moje oči, grom ga ubio.
Pokušavam da saznam kakve sad veze ima boja tvoje kose sa plavetnim dubinama Marjanskog rova gde bi Himalaji okrenuti naglavačke morali da se protegnu i gde Sunce odavno počiva.
U tramvaje više ne ulazim jer me pucaju paranoje i borim se sa panikom ali to neću da priznam čak ni u pesmi nego se kao i za sve u životu vadim na tvoje oči i nešto tu laprdam o lepoti.
Jednom davno, trula ponoć, iznurenog ište pomoć Međ knjigama prašnjavim, zaborav što s njima piše Dremežljivog, ko od ruma, svedok postah jednog šuma Kao da sam sišo s uma, cela soba sa mnom diše. “Prikaza mi neka stiže” zakucala tiho, tiše, Ne saopšti ništa više.
Ah, pod tmurnom nekom maskom, veče beše decembarsko I žarulja mrtva, svaka, o aveti svojoj piše A ja čeznuh sam za zorom, sa još jednom novom borom U knjigama za Lenorom, tragao dok liju kiše Anđeoskog lica devu, Leonoru knjige skriše Bezimenu, Had je zbriše.
Neizvesna, krhka, tužna, kao boja svelih ruža Tišina je, šum se skrio, pred zavesom što se njiše Pa bat srca da umirim, rekoh tamo nešto piri To prikaza ona moja, drugi što je i ne sniše, sad je meni prišla bliže, zakucala tiho, tiše, na prozor, i ništa više.
Duša dobi stav sad snažni, i pogled se okuraži Gospon, kazah, ili Damo, oproštajne suze liše kroz snove sam od tog šuma, zamađijan sav od ruma ko glasove iz podruma, čuo kako tiho tiše iza vrata otvorenih pustoš prizor čudni briše samo tama, ništa više
Pogled mi u tami pleše, i crnila strah me beše Razuzdani, mutni snovi, od smrti mi gnezdo sviše I bezglasje strašno nasta, tajac se sa tamom sasta Lenorino ime samo, od te stanke još i tiše Ja šaputah, Leonora, a odjek mi, suza lišen, Natrag vraća: ništa više.
Ustreptala duša shvati, kad se sobi svojoj vratih šum se onaj još inati, al glasnije sad i više siguran sam, znam sad to, pod prozorom nešto gmiže daj da vidim, priđoh bliže, a oči mi iskočiše i srce je zaiskrilo, o tajni bi toj da piše, vetar samo – ništa više.
Pa povukoh kapak drven, ustreptao vazduh crven I premudre krupne oči, Gavranove proviriše Crno perje carsko sija i ko da zlatno gnezdo svija Stasit kao rajska zmija, anđeoska krila njiše i nad bistom Paladinom još jednom ih tu zanjiše Pa ih sklopi, ništa više.
Tad prevari garež ptice, moje tužno, trošno lice I zagrobni dekor bedni, smejalice mi prekriše “I nek ti se linja kresta“ rekoh “u tvom srcu ima mesta“ Čudna ptico s noćne straže, što te ovde uputiše, Reci meni mrki vraže, ime kojim te krstiše Gavran kaže: Nikad više!
Začudih se netremice, glasovima ove ptice što pepelom besmisla vatre smisla potpališe nikad do tad nisam čuo, da se život ovaj truo blagosilja pesmom što kljunovi sastaviše zver il ptica nad Paladom što je sriče tiho tiše sa imenom „Nikad više“
Ali gavran tu sa kipa, usamljene reči sipa iz samotne duše tada reč, dve teške procuriše pa on opet samo zasta, nepodnošljiv tajac nasta ja prevalih preko usne “prijatelja nemam više“ u svanuća zore puste, svi me živi ostaviše Ptica reče „Nikad više“
Zapanjen u noćnoj mori, načuh gde su odgovori “Sumnje nema!“ u rečima svud se skriše prećutane i umukle, pred zlom sudom nekud stukle ali katkad, dok nam nebo, budućnost pred nosom briše a nade se pod kamenom prošlih dana opet skriše žalno poje – „Nikad više“
Ali gavran noćna ptica, skloni tugu sa mog lica Gledam njega navrh biste, a oči mi zaiskriše Pa tonuć u somot meki, ja osetih da sam s nekim Senka dade ruku senki, i priđe mi gavran bliže Kakva je to gnusna ptica, iz pakla li, ili niže? Grakće samo – „Nikad više“
U mislima tražim spas, al ne izustim nit glas Nego mislim na te oči, što ih nekad spaljivaše, Veštičije il već čije, a u glavi boj mi bije. Pa mi klonu snaga cela, pod kapak se oči skriše Njene oči tamo vidim, slušam srce, teško diše Posustaje, ah, nikad više
Opor miris, tamjan gori, il buncam pa me mori glas Gavrila, gusti vazduh i kandilo opne briše Anđeosku pesmu slušam, i molitvu opet kušam Leonorin glas mi priđe i šapne mi tiho tiše popij ovo, da nestanu iz srca ti suzne kiše reče gavran „Nikad više!“
„Prorok!“ rekoh, „stvar iz pakla!“ – đavoljim me krilom takla Žar – ptica što je onda, s vrata raja izbaciše Očenaše tiho sričem, sa mesta se ne pomičem Da se vrati, pa da saznam, zašto je od mene skriše Onozemni, gde je svet, il sve su priče? Gavran kliče ”Nikad više”
“Prorok!” kazah “stvar iz pakla!” – ili si se ti spotakla Sa rajskih visina gore, što nad nama svud visiše kaži ovoj trošnoj duši, ko kap vode letnjoj suši Leonoru dal ću gledat, s anđelima što se njiše Svetlo ime Leonora, s oreolom što se piše Gavran reče “nikad više!”
Pa sam još trenutak klico – ukleta si hadska ptico Zaroni u limb krvavi, odakle te izvadiše U grehu se ptico kupaj, na prozore pakla lupaj U samoći ostavi me, ko što drugi ostaviše Iz srca mi sad otplovi, pa mnogi se ohladiše A Gavran će: “Nikad više!”
Ali Gavran ne odlazi, dušom lazi, dušom lazi S Paladinog kipa tužne pesme bolno kliče A oči mu usijane svetle krvlju premazane Zore moju dušu nikad ponovo ne razbistriše Nit se može iz te tmine, što po srcu rane piše otrgnuti nikad više
Ovo je skup zapisa nastalih stihijski u prvim danima epidemije “Covid 19” u proleće 2020. kada su nesigurnost i nestalnost bili jedino što znamo.Nakon toga, neki su umrli. Sa nekima sam prebrodio krizu.I kao što nam uvek ostaju samo slova, iz onih dana izviru misli. Kad god sumnjamo u svoje strahove, podsetimo se da su ipak prisutni. Samo se vešto pritaje.
16. mart
Kako se intenzivira ova pošast, tako se sve više ljudi brani bojama, harmonijom, skladno poslaganim rečima. Izgleda da, osim što se vraća na primarne porive koji ukrštaju solidarnost i pohlepu, očaj i borbu, strah i ljubav, čovek iznova ima potrebu da preispituje lepotu.
Impresivno je koliko se introspekcijom koju uzrokuje samoća, ljudi prožimaju i koliko je kolektivna svest jaka. O tome šta se sa svetom dešavalo, pisaće se, pevati, snimaće se filmovi. Sve ovo što sada prolazimo, jednom će se zvati inspiracija. Naši strahovi nekome će biti prve rečenice, našu gramzivost slikaće mračnim bojama, a ljubav će stati u početni takt pesme iz h-molla.
Ostaće znamen o ljudima koji su bolest terali trubama i harmonikama. Svedočanstvo o usamljenosti koju smo nadomešćivali na ekranima, verujući da nas sa druge strane neko razume i čezne za nama, kao što mi za nekim to radimo. Biće tu još i niti humora koje su nam bile sredstvo da razgrnemo zavesu od mraka.
U vreme bilo koje krize, nema potrebe definisati kulturu, umetnost, lepotu i istinu. Samo treba osetiti da je jedino što nam ostaje, kada odbacimo sve ljušture koje smo sebi natakli, težnja da dokučimo uramljene emocije.
Zato smo mi, ljudi, kakvi god bili, na kraju ipak samo neumorni lovci na lepotu. Šta god vrednovali kao lepotu.
Kako se nervozna poliritmija u kojoj taktira planeta, usporila iz svinga u melanholične bluz glasove što mirišu na viski i dim. Je li se to čovek konačno uplašio prirode, koju je ostavio nalik brucošu što ostavlja svoju srednjoškolsku ljubav, sa izgovorom da je sve prerastao?
Pogledaš kroz prozor svog karantina, koji si proglasio da bi doprineo ljudskom rodu, za koji i nisi siguran treba li ovakav da nastavi put, i vidiš proleće.
Pupe vrbe. Cvetaju kajsije. Načuješ slavuja, a poneka pčela ti kroz odškrinut prozor uleti u sobu. Tad te oprhva seta što si prirodi prerano okrenuo leđa, poželevši da si veći od svega toga. Jer si izmislio Internet. Ili zato što naplaćuješ vodu, a ljuštene mandarine pakuješ u plastičnu kutiju. A onda, shvatiš da si tu gde si, zato što su kombinacije nukleinskih kiselina i proteina prodrle u krv, da te opomenu kako si i sam voda. Kako si organska hemija sa darom da se divi, a ne da uništava.
Nije ovo kraj. Ovo je opomena, jer će se sve naše note, svi nespretni potezi kičicom i svaka reč, za tren oka zaboraviti ako prestanemo da gledamo, slušamo i mirišemo vetar.
Photo by Kat Jayne from Pexels
18.mart
Igra. To ti ostane kad sve utihne. Kad jenjavaju gužve i samoća postane jedino čime bi mogao da se pohvališ. Nije ti bilo potrebno mnogo toga, onda kada si mogao da staneš ceo ispod stola. Jedna kartonska kutija. Ili metalna kašika.
Čitavi svetovi bili su duboko u tvojim mislima i nisi mario za to što vreme ne prolazi ili što iz spoljnog sveta dolaze strogi glasovi i osude.
Negde si, bežeći od sebe, izbugio umeće da od okrenute stolice napraviš brod kojim napadaš kraljevsku flotu. Zaboravio kako je jedino bezbedno mesto tepih, a sve drvene površine lava koju ne smeš da takneš. Nestale su mračne tajne potrage za podmornicom punom zlata koju ispod kreveta čuva osmokrako čudovište.
Seti se kako si nekada umeo da, od svega što je crno-belo, sačiniš Rubikovu kocku, ne razmišljajući da li je noć prošla ili tek nailazi. Kako si trljao zatvorene oči, pa putovao kroz šarene svetove što podsećaju na kolorizovanu paukovu mrežu.
Igra ti ostaje i u kavezu, dok napolju vrebaju lavovi.
Danas sam video vranu kako kija. Da sam više posmatrao ptice, znao bih i šta sanjaju. I zašto ne umeju da lete unatraške. Trebalo je trideset godina da čujem vranu kako kija. Koliko će mi trebati da naučim sve o psima? Ili o nosorozima. Ima li uopšte nosoroga noćas, dok iza pokvarene roletne čujem samo lavež i muk kako se smenjuju. Ko to može da potvrdi? Umorni radnici treće smene? Šta ako je baš sad jednom nosorogu sletela vrana na njušku? I opet tamo kinula.
Ponovo njihovo veče. Kako se samo ludo zabavljaju, dole, dvadesetak metara niže. Da li će biti tako srećni i onda kad nas stvarno ne bude bilo?
20.mart
Pitam se šta li radi more. Ima li pojma iko u Marjanskom rovu da se čovečanstvo danas krije od sebe? Menja li more ikada boju ili je sve samo promena našeg fokusa. Ko uopšte može da mi garantuje da je plavo, kad više niko nije siguran ni da li nebo postoji.
Photo by Emiliano Arano from Pexels
21.mart
Došlo je vreme kad prestaju izgovori. Ne postoji način da više ikoga slažeš kako nisi kući, kako večeras imaš planiranu poslovnu večeru ili kako si otputovao. Tu si. Tu ćeš. Zašto uopšte i tražiti izgovor u vreme kada biti sam ne znači biti slobodan. Sad pohotno jurimo da svoje snove podelimo sa nekim. Da progovorimo kako nam je ručak zagoreo ili smo ga presolili. Nema više razloga da jedni druge lažemo, sad kad smo svi isti i kada su nam ponoćni muk i crveno sunce jedini koji nam svraćaju u dom. Kako uopšte razlikovati dan od noći? Tako što si budan. Ili spavaš. Sada bar možeš da brojiš zvezde i po danu. Ko ti brani?
22.mart
Pitam se kada sam poslednji put gledao nekome u oči. Toliko posvećeno da su zenice zdenac, a okolo vedro nebo koje nadleću galebovi.
Nikad me više čudesnih mandala nije saletalo u prolazu. Ljudi su sakrili osmehe iza platna. Još jedino u tim mikro univerzumima što se dupliraju poviše nosa, možeš da namirišeš strah ili osetiš spokoj. Ma koliko se skrivale iza trepavica, uzmicale pred mojim znatiželjnim navalama, još su nam jedino oči zajedničke. Pa se zagledam u ogledalo i nestanem u crnilu svojih dubina, izvirući ispod nečijih kapaka, daleko odavde.
23.mart
Šta bismo da razgovori stanu? Da nam se jezik sveže u omču, pa da nam stvarnost bude samo sada i samo ovde. To što vidiš, samo to postoji. To što je bilo, zamrsilo se u hodnicima naših misli. Da ne možeš da kažeš kako te je strah. Ili kako ti je svejedno.
Možeš li, uopšte, da zamisliš kako upijaš samo prazne slapove besmisla što izviru iz neke mitske amfore. A u njoj ništavilo.
Dok nam je dara da pričamo, nema kraja.Samo tako ni iz čega opet nastaju bogovi što se gnezde u oblacima, i to nam je jedini put do sećanja gde smo ostavili nadu.
24.mart
Šta je to što ljude čini plemenitijima? Koji je to mamac koji na površinu izmami altruizam i solidarnost. Je li strah? Ili je strah od usamljenosti?
Kad grmi, prvo se sakriješ da ne postaneš promil retkih statistika. Ali odmah potom, izmigoljiš glavu, pa osluškuješ, čuje li se odnekud vapaj. Da se nije sebičluk, suštinski samo skrio u taj kolektivni zov, koji nekad od buke sopstvenih misli ne uspevamo da čujemo?
Nije li plemenitost koju pokazujemo, samo bojazan da i mi ne postanemo oni koji vape. Neka vrsta nadmudrivanja sa karmom. Ko bi znao, ponekad mislim da je humanost precenjena sposobnost kamufliranja. A nekad ipak verujem kako smo vredniji kada smo zajedno.
E, sad je to nekad.
Photo by Helena Lopes from Pexels
25.mart
Još od onih prvih ritmova, na koje reagujemo u prenatalnom snu, do posmrtnih marševa, uz koje se elegično vraćamo u prapostojbinu, naša čula flertuju sa muzikom.
Kao pred nekim čarobnjačkim činom, predajemo se harmoniji da nas nosi u beskonačnu sigurnost, gde nema početka niti kraja. Tada se brišu opne između prošlosti i budućnosti, a u našim nadanjima i predskazanjima, uskliču preci i potomci, svi okupljeni oko vatre. Duvaju u rog, ili udaraju u goč, održavajući mitove o nama.
Muzika, veličanstveni saveznik i prečica do dubokih, neistraženih pećina duše.
Šta li bih da mi je ovih dana nije.
26.mart
Noć je pozornica za strahove.
Dok se danju skita po šminkernicama i bifeima, ne mareći za to kakva će ga scenografija sačekati, po mraku traju njegove petočinke, čije su katarze i hepiendovi tek negde kad okopne poslednje zvezde.
Strah uvek briljira, ne vodeći računa o tome da li je u pitanju premijera ili jubilarna repriza.
To da li će njegove bravure gledatii bogovi, kućni pauci ili ljudi, njega ne zanima. Važan mu je samo nevidljivi mizanscen gde je svejedno da li je publici okrenut leđima ili gromoglasno urla sa scene.
Svestan je da je noć njegova i da samo tada dobija aplauz.
Kad nema ni lica, ni glasa. Ni pokreta. Tada improvizuje. A pred zoru odbija da se pokloni.
27.mart
Šta ti ostaje nego da se smanjiš, do mere da ti je hodnik Atlantski okean, a svaki prelazak praga iskrcavanje na drugi kontinent. Sve je više kutaka do kojih nije kročilo nijedno tvoje čulo, gde spavaju fotografije i po stripovima pada prašina.
Kada o svakom atomu svoje sobe počneš da razmišljaš kao o sazvežđima, uvidiš koliko je beskonačan prostor. Onda ti taj spoljnji svet, što miriše na procvetalo voće i što ga nadleću rode, postane nedostižna galaksija.
Koliko li je tek danas daleko Jadran? I gde da ga posadim u ovih nekoliko kvadrata.
28.mart
Desi se, nekad, da se obruše zidine koje snove odeljuju od jave. Onda navale dnevne aveti, da ti zauzmu podsvest, pa više ne znaš šta je dan, šta noć. Letiš, iznad praznih gradova, a nije ti jasno, zašto su ti gradovi i u snu takvi postali.
Kad se u takvoj pustinji probudiš, pomisliš kako ti više ne ostaje ni vremena ni prostora za beg. Jedino ti još ostaje da zidaš iznova svoju tvrđavu, gde si nekada bio slobodan i gde si mogao uvek da se skriješ, kad pred otvorenim očima vreba strepnja.
Moraš da sačuvaš san, to ti je jedina misija u vreme kada ti broje preostale dahove. Preostale otkucaje. I kada sve češće misliš o neposlatim pismima.
29.mart
Koliko bi trebalo rekama da zaborave da je ikada postojao čovek? Godinu, dve? Jedan vek? Mislim o svim tim bojevima koje smo nazvali po rekama. Na Marici. Na Neretvi. Bitka na Somi. Ili na Nilu.
Grad mi se po rečnoj vili zove. A deci ipak radije dajemo imena vojskovođa. Više se nikad neće vratiti ti čisti slapovi što streme ka moru. Kao što neće ni dani u kojima nas nije bilo.
Kako mi samo ovih dana Nišava miriše do ispod prozora. Strah me da ne oteče cela. Da mogu na dan, da joj makar promenim smer. Pa da se izvinim svim onim kapima što su otišle bez pozdrava.
Koliko bi trebalo rekama da zaborave da je ikada postojao čovek?
30.mart
Sumanuto je verovati da je samoća suđena.
Kao što je suludo otpisati prijateljstvo ili štititi se od razotkrivanja suštine pred onima koje smatramo prijateljima. Prijatelji su tu da im, čak i kada ih fizički nije, pohodiš podsvest. Da im se, kao slučajno, podvučeš na pamet dok oni tumače signale koje im šalješ na neizgovorenim jezicima kojima pokušavaš da prevedeš svoju dušu.
Nema te samoće koja bi te nakon što si je zadovoljio, zavolela zanavek. Ona je svima dostupna, pohotna kurtizana, što se ponekad preruši u sreću. Dobra je ljubavnica. Nogata bludnica za nekoliko noći. Eskort dama negde sa Monmartra, gde li. Ali ako se zaljubiš u nju, oteće ti sve.
Ostaviće te kao izbušenu vreću da se previjaš na ponoćnoj kiši.
Ne veruj samoći i ne napuštaj prijatelje zbog nje. Čak i kad si danima samo sa njom.
Photo by Ian Turnell from Pexels
31.mart
Danas mi je jedna pčela, na terasi, sletela na čašicu. Zanimljivo je kako i pčele i ljudi imaju tu potrebu da se u kriznim vremenima obru u poroku. Nisam joj branio iako sam znao da će je, tamo, u društvu, možda izopštiti jer je aterirala mutnog pogleda. Kažu da malo ko alkohol podnosi kao pčele. A ako preteraju, saborci joj za kaznu izgrizu noge. Nadam se da se do košnice otreznila. Inače ću biti odgovoran za još jedan eventualni kraj. Za razliku od ljudi, pčele poštuju zakon. Bez prigovora.
Sipao sam još jednu. Mene danas nema ko da progna.
Već sam dovoljno izolovan.
1. april
Dan koji bi valjalo oćutati. Kontrast tišini, nekad je još veći muk.
2.april
Muk. Bolničke izolacije podsećaju me na misije na Marsu. Samo što koraci na infektivnoj klinici malo više ječe.
3. april
Sir. Tvrdi. Iz ulja. Iz mijeha. Kozji. Ovčji.
Miris nepreglednih prostranstava, gde se na špalirima ređaju kaberne, vranac, prokupac.
Beskrajni osećaj slobode, kada negde nadomak Brajića, pre nego ga ugledaš, najpre namirišeš Jadran.
Miris belog luka koji tek tišti na maslinovom ulju, pre nego se zalije rizlingom i doda mu se svež paradajz.
Jorgovan i prašina iz džaka, sa žetve 2002. Miris Džek Denijelsa.
Vaganje da li uzeti Barberi Brit ili Acqua di Parma.
Miris njene kože. Sveže lubenice. Zemlje pred kišu.
Sve je iščezlo.
Probudiš se bez mogućnosti da išta udahneš i oceniš ga, razlivajući ga po tamnim hodnicima unutar glave.
Nema mirisa. Nikakvog. Više ne znaš da li si u smrtnoj opasnosti ako odnekud iscuri plin. Ne znaš kakva je riba na lešo. Ni čokolada. Znaš samo da je nešto slano, slatko ili kiselo.
Nema finesa.
Vazduh ti slobodno struji kroz nozdrve.
Tumaraš, sumorno gurajući sirće i 96-procentni alkohol pod nos. Samo da iznova nešto osetiš. Ali nema.
Prazno.
Bilo bi glupo da počneš da ližeš stvari po kući. Ali te korak deli od toga.
Kada se američki batiskaf “Trst“ 23. januara 1960. spuštao prema ivicama Marijanskog rova, moćna je podmornica držala poručnika Dona Volša i Žaka Pikara kao svoje taoce ukoliko ostane kilometrima ispod površine sjevernog Pacifika.
Godinama ranije, Kraljevska mornarica prva je ispitala rov, mjereći mu dubinu eho sonarom. Sovjeti su, pak, par godina prije Amerikanaca, brodom Vitjaz izmjerili dubinu od 11.034 metara, a u rov se nakon Trsta, spustila japanska sonda Kaiko, išavši ravno do dna, ali bez posade. Pikarovo oduševljenje dnom svjetskog mora, između ostalog, stalo je i u rečenicu da je “tamo na dnu svjetlo i bistro“. Moguće da je od opšteg oduševljenja, zbog činjenice da se nalazi na dubini koja je za nekoliko kilometara veća od Mont Everesta koji bi visio naglavačke, Žak Pikar doživio prosvjetljenje shvatajući kolika ga količina vode u tom trenutku pritiska. Ili se ono parče mora, koje je pohranjivao duboko u sebi, samo obradovalo svom praiskonskom roditelju što je u tom trenutku zavibrirao svud oko njega. Šta god da bilo, susret sa morskim dnom ovaj moreplovac doživio je kao svetao.
Uzme li se u obzir činjenica da je na kugli zemaljskoj, u procentima gledano, tek nešto više od jedne četvrtine kopno, ne iznenađuje vjekovna povezanost čovjeka i mora. Oni koji kraj mora žive, na momente su ignorantski nastrojeni, oni koji moru dolaze u pohode sezonski – katkad navalentni, a oni što su sa mora otišli na suvo, vječito osjećaju kako se parče mora iz srca želi da slije ondje odakle je nekada oteklo. I tako odvazda.
Ne može da se ignoriše podatak da je od cjelokupne vodene površine na Zemlji 97% slana voda, ali onaj koji o moru ne razmišlja samo kao o dvodimenzionalnom prostoru, ili pak ravnoj liniji horizonta, zna da odgovore na pitanje vječnog i prolaznog, tajnu Pandorine kutije, odvezivanje Gordijevog čvora, kriju te plavetne nijanse, od kojih neke prosječno ljudsko oko još uvijek nije ni zapazilo. One nijanse o kojima Pikar govori kao o svijetlim i bistrim. Kao kada bezbrižno obrćemo kosmičke krugove unutar mikrokosmosa plodove vodice, čekajući dan kada ćemo da stupimo na scenu, tako se Pikar, nesumnjivo, okretao dolje, duboko u Marijanskom rovu.
Nema sumnje da je osjećaj koji je on imao bio osjećaj potpunog pripadanja koji se bez čežnje za kopnom ne bi tolikim intenzitetom osjećao.
Kada bi se na 46º16.8′ sjeverne geografske širine i 86º40.8′ istočno od Griniča, u Džungariji na sjeverozapadu Kine, postavio džinovski šestar, mogao bi se opisati pun krug od čak 2,648 km koji se nijednim svojim dijelom ne miluje sa morskom tangentom. Ovo je ujedno i rejon najudaljeniji od mora. No, čak se i stanovništvo ovog područja samo jednim dodirom vodene površine rijeke Irtiš, dolinom Oba, može povezati sa morem, pripadajući tako istoj onoj svjetskoj vodi, koja jednako moćna i tu, i dolje na dnu Marijanskog rova.
Pogledamo li Škurdu, koja idući sramežljivim ponornim putevima od Lovćena ka Kotoru, konačno svoje blago prljavo lice od borbe sa gudurama i kanjonima, pokazuje dolje uz Stari grad, podsjećajući nas na mlađu sestru venecijanskih kanala, vidimo kako se Štirovnik i Jezerski vrh jednako udvaraju mlađanoj Boki, tamo gdje je najranjivija, baš takvim jednim dodirom vode na vrhu Lovćena. A nije li ono i Njegoš, prije nego što je konačno zaspao tamo gore, poželio da se u Noći skupljoj vijeka, obre baš u okolini Perasta, voleći asketski bujna poprsja neke sinjorine o kojoj zavjetovan nije smio da govori.
Treba li, na kraju, da nas začudi kada vijerni parovi baš uz morsku obalu zabenave, pa jureći ko bez glave, ostavljaju brakove, žudeći za ljetnjim ljubavnicama? Tu bi se mogao potražiti odgovor na to zbog čega je Krivo more u onom rok klasiku koji mlade brakolomke pjevuše kad se osunčanih leđa vrate među neplivače.
Tamo na dnu Marijanskog rova, podsjetimo, jedan je Pikar osjetio svu vedrinu najtamnijih morskih dubina. A mi, koji po najdubljim predjelima sopstvene duše, ronimo tek kada uz morsku plavet shvatimo da smo kao i Vladika Rade samo grešni ljudi, naše rovove preveslavamo neumorno tražeći svjetlost. No je svjetlost, na nesreću, uvijek na samom dnu. Pa nam do sreće ponestane daha.
Takvi smo. Od mora satkani.
Tekst je inicijalno objavljen na portalu Radio Jadran Herceg Novi
Kasno je za poeziju, druže, u dane kad se deli Netflix i kad se više niko ne keša na tramvaje.
Sad je ljubav u inboksu a na ulicama pustoš nema prodavca kestena da vam doda neki više dok prebiraš sitniš što si ukrao iz kasice prasice za koju ste brat i ti samo znali
Prekasno je za poeziju, druže ne miriše na istinu nego na strast a pesma to ne trpi.
Valjda.
Ko se još udvara stihovima, druže, pa postoji toliko načina nisi valjda lud da praviš antologije na instagramu i recituješ Jesenjina obezglavljenim klinkama
Tamo gde sunce zalazi u ponoć i sa stegnutom pesnicom dočekujem noć među oslepljenim senkama što teturaju po kaldrmi vezanih očiju po trgovima bez uličnih svirača koji nikako da oteraju vapaj robova
tražim te
tako često kao zabluda se prošunjaš kroz san ko kroz oblak ostaviš trag tek da ga namirišem u svitanje ali ispari pre nego što sa očiju skinem poslednji krmelj i popijem vodu iz flaše pored kreveta i gle, jutro mi pokaže šipak a mamurna glava padne na hladnu stranu jastuka pa nastavim u snu da
tražim te
među brojevima hotelskih soba koje nikako da zapamtim pa mi vrata otvaraju debele raspuštenice čiji su datumi rođenja možda početne cifre tvog telefona ili nisu nisu jer biram nepostojeći broj i javljaju mi se brkati muškarci ili nisu nisu jer da su brkati nerazgovetnije bi pričali pa spustim slušalicu i kapak i počinjem da
tražim te
među pogledima našminkanim i bojažljivim, na sedam hiljada metara iznad zemlje među ženama što mi nude sendvič uvijen u foliju i pitaju da li sam za kafu ili čaj a ja sam za vino i samo sam još jedan od hiljadu kome su se ove nedelje nasmejale da ublaže onaj mučni osećaj kada avion zapleše možda poslednji ples i u tom plesu
tražim te
među bivšim ženama neispavanim noćima usputnim prolaznicama metro stanicama tragovima karmina na tuđim čašama u suzama ostavljenih nedogorelim opušcima napuštenim recepcijama u zatvorenim kafanama tuđim uspomenama po prestonicama i šumama u rečima glumica i ručkovima prosjaka
zato nestani zato beži da te tražim
beži jer ne znam šta ću ni s tobom a ni sa sobom
ako te ikada nađem.
Tamo gde sunce zalazi u ponoć i sa stegnutom pesnicom dočekujem noć među oslepljenim senkama što teturaju po kaldrmi vezanih očiju po trgovima bez uličnih svirača koji nikako da oteraju vapaj robova
tražim te
tako često kao zabluda se prošunjaš kroz san ko kroz oblak ostaviš trag tek da ga namirišem u svitanje ali ispari pre nego što sa očiju skinem poslednji krmelj i popijem vodu iz flaše pored kreveta i gle, jutro mi pokaže šipak a mamurna glava padne na hladnu stranu jastuka pa nastavim u snu da
tražim te
među brojevima hotelskih soba koje nikako da zapamtim pa mi vrata otvaraju debele raspuštenice čiji su datumi rođenja možda početne cifre tvog telefona ili nisu nisu jer biram nepostojeći broj i javljaju mi se brkati muškarci ili nisu nisu jer da su brkati nerazgovetnije bi pričali pa spustim slušalicu i kapak i počinjem da
tražim te
među pogledima našminkanim i bojažljivim, na sedam hiljada metara iznad zemlje među ženama što mi nude sendvič uvijen u foliju i pitaju da li sam za kafu ili čaj a ja sam za vino i samo sam još jedan od hiljadu kome su se ove nedelje nasmejale da ublaže onaj mučni osećaj kada avion zapleše možda poslednji ples i u tom plesu
tražim te
među bivšim ženama neispavanim noćima usputnim prolaznicama metro stanicama tragovima karmina na tuđim čašama u suzama ostavljenih nedogorelim opušcima napuštenim recepcijama u zatvorenim kafanama tuđim uspomenama po prestonicama i šumama u rečima glumica i ručkovima prosjaka
Noć je. Osećam da se vazduh hladi. Ispod nosa vibrira dah. Kada sam poslednji put sklopio oči bio je septembar. Vetar svedoči da sam možda spavao nekoliko meseci. Rukom opipavam zid da osetim utikač koji sam zapušio papirom. Zid je hladan. U sobu se ušunjalo nekoliko taktova „Mesečeve sonate“. Uz obaveznu grešku na četvrtom taktu, kompozicija na naštimovanom klaviru kreće iz početka. Iz ugla sobe sjaji jedva primetna tačka na monitoru.
-Kod kuće sam- konstatujem.
Utorak. Verovatno
Opet prvi takt. Pa još nekoliko. I ponovo na početak. Kao u „Danu mrmota“. Miris cimeta i pečene jabuke koju sam te večeri prelio medom još uvek je u sobi. Ipak nije prošlo duže od nekoliko sati otkako sam zaspao. Iznova kreće razlaganje na klaviru.
– Ko li to svira?- pomislim. Pa se iz hladne sobe, iz stana ispod rekao bih, začuje kašalj. Odsečan. Mučan. Podseti me na smrt velikih pesnika. A onda, dok mi poezija navire, isti onaj početni takt. Neko je uporan.
Imam novog komšiju. Ili komšinicu. Nismo se sreli. Pokušavam da ga zamislim. Sed je. Ima blizu sedamdeset godina. Sigurno mu je nekoliko zuba već potpuno istrulilo, sudeći po kašlju. Zamišljam kako grbavi prsti, ožuteli od lošeg duvana prebiraju po dirkama, pletući sonatu posvećenu mesecu. Na desnoj ruci je sat. Casio. Dobijen za odlazak u penziju, kada su se svi pa i on toliko omađijali od jeftinog vina i prokisle sode iz plastične flaše. Od tada ne pije vino. Slušam kako iznova počinje sonata. Noć nas je proklela. Obojicu. Mene da ne spavam. Njega da se seća.
Na pijaninu je piksla sa opuškom koji dogoreva dok on uporno pokušava da zakorači u peti takt, svagda grešeći. Na drugom delu klavira je čaša. U pauzi otpije. Mislim da je unutra vinjak. Možda vino. Pa se zakašlje. Napolju je grad. Miriše smog i već poneko drvo baci iskru u šporetima. U kućama bez dobre izolacije. Ipak je vinjak.
Sreda. Nadajmo se
-khlj, khmm, mmmkkkh aghkkgghhhhh- čujem. Pa opet prvi takt.
Napregnem se da oslušnem željan makar glasa. Makar psovke, ako ništa. Ne. Samo muzika. Ponoć je već odavno zakovitlala niz prugu. Negde smo na pola, ali se jutro još sramežljivo krije. Kao kad posle teške pijanke, mamuran odlažeš svitanje.
– Kad li će da zaspi? – zapitam se. Sigurno od kašlja ne može. Spava na boku. Ugušio bi se ako zaspi na leđima.
Pomišljam kako sam duševni voajer. Pa se muzika od ispod stiša. Kao da sramežljivo prebira po dirkama, preispitujući tonalitet. Onda opet zaspim. Pa sanjam kako su ga svi napustili. Kako je sve prodao i došao u tu garsonjeru. Slušam kako naglašeno svira akord, držeći “sustain“ pedalu. Po dužini tona koji se promalja kroz opustele hodnike zgrade, zaključujem da ima zelene oči. Čudan je već taj starac kog sam stvorio ni od čega. Iz pepela. Iz želje da vidim muziku. A on nespretno već prelazi na one sumorne taktove koji nagoveštavaju nešto skokovitije nastavke.
Četvrtak. Eventualno
Ne znam koliko je noći već prošlo. Laktom sam izlizao zid. Jastučnica više ne miriše na omekšivač. Spolja je mesec skratio luk, a zora sve kasnije svanjava. Noć je duga. Vremena za vežbu je više. Peti takt je poodavno iza, a čaša na klaviru sve praznija. I kašalj sve zreliji. Kao da će uspeti da iz sebe izbaci krastavu žabu što je usnula na plućima. Piskutav je. Kada se zakašlje kao da epske ratničke pokliče zameni neka lirska, molska nijansa. Kao da su mu posvetlele oči. Morski su plave. Kao da ni kosa više nije seda. A “Mesečeva sonata“ već se zakotrljala nezaustavljivo. Osećam kao da komšija ima pred sobom publiku. Čak se prikrade u sobu i kada svane. Pa celog dana odbija o zidove, dok ne padne noć. A onda iznova. Bez one greške.
Petak. Po svoj prilici
Noćas sam čuo topot cipela. Crne su. Sa ispucalim lakom. Vinjak je na izmaku. Sonata se približila kraju. Grad je zabeleo. Dirke škripe pod prstima. U sobi mu je mrak. Ne ume da zameni sijalicu. Čuo sam kako se muči. Penje na stolicu. Plafon je i dalje previsok.
Strah me je da pozvonim. Da mu pomognem. I dalje slušam. Kompozicija skoro savršena.
