Borba u oblacima

Category: Poezija (page 1 of 3)

Vilinska himna

Jesu to poljem opet prošli lovci?
ili su i ovde sve opsene
kao za gradskim šankovima
gde iščezavam.

Na komšijskim krovovima
sova sriče opelo
i slavuj je okrenuo na bluz.

biće da je do mene.

Noć je omiljeno vreme za razmišljanje
zašto su uvek rušili gradove
padale Troja, Rim i Carigrad
umesto
da se sakrijemo u seoski korov
i slušamo
kako se bratime prošlost
i sad

Ako smo i morali da se rastajemo
zar nije bolje da smo to radili po šumama
kao hajduci
pred zimu
bez svedoka

da ne uvlačimo u tu našu priču
slučajne prolaznike
i da ne prljamo trgove
ta vekovna zlopamtila
svojim sudbinama

Jesu li to poljem opet prošle vile
Ili sam samo sanjao
neke obrise
što podsećaju na njih.

Februarski nokturno

Opet je vreme za olinjali
mornarski kaput
pravljen u Jugoslaviji
osamdeset i neke
za usne ispucale
od grejane rakije
što sriču poeme
umesto da drže
oslobodilačke govore.

Čajkovski u b molu,
Stud se uvukao u snove
a mi se krijemo po kućama
bežimo sami od sebe
da nam ne zamrzne duša
koju smo ostavili
kao kera da nas čeka
tamo negde ispred vrata
krijući se od mačaka
što imaju više ljubavi
nego sedam milijardi ljudi

Vreme je da se
opet prisetimo
kako su vešali Branka
i pre nego što se
kao ljuljaška u parku
njihao u hodnicima
Ksaverske šume
negde na obodu Zagreba
u kome se nikada
nismo ni zagrlili
ni pogledali
posred mutnih očiju.

Rekao sam ti da ima
još oko dva kilometra do
neba
i da se ne okrećeš
jer ovaj put sam ja Euridika
i ja sam se najeo božjih jabuka

a tebe su raspeli na krst.

Ako mi sretnete druga
Koji nije običan drug
Nego je vekovima lutao
Iz Dalmacije, iz Šibenskog zabrđa
Kroz betonske blokove
Novog Travnika
skrivao se od bure
dublje u kontinent
samo da bi
maštao o nebu.

Ako mi sretnete druga,
recite mu da ne zaboravi
ko je on bio,
nikad neka ne izbriše
promilne noći u kojima
smo bili jači od sunca
iz kojih je mesec bežao
od nas
zori u skute.

Setite ga
da
on nije samo on
nego ljubav svih svojih
dedova, didova i đedova
i zvuk džeza
i zvuk haubice
i muzika
i topovski pucanj.

Ako mi sretnete druga
koji mi nije običan drug
neka ne zaboravi
da je jednom postojao
i bez nje,
sam
sa mačem
u ruci
ratnik bez ožiljaka
svima nam krčio
put

Jesenja

Nisam ja skupljao kestenove
da bih njima gađao goluba
što mi se muvao tuda
već sam jurio negde
tvoj pogled plavi
u parkovima gde te više nema
i gde si svraćala
na po jednu s nogu
tamo se nikad nismo sreli
a ja sam verovao
da ćeš da se javiš.

Nisam ja zalud spavao na klupi
u mraku tvoje prestoničke šume
jesenja jutra čekao u rupi
u zvezdarskoj noći
štimovao strune.

Niti su leta više iste boje
a nismo više isti
ni nas dvoje

Tvoji su snovi
sad na naslovnici
a moji prestali su
da postoje.


Al kad zažmuriš
tamo su senke
koje kad usniš
sve su ti iste

pogledaj bolje
u mrak
gde rušiš
mostove
i gde te strah
odveo

naći ćeš
senu
što sija
tvoje su mutne
đavolske oči
u njoj još uvek

beskrajne
čiste

Obale

Osete li,
negde u Džakarti
da zatrese
kad ti uronim u oči
i sprečim
da zaboraviš jesen
u kojoj si po noći
jednom
pobegla
od moje pesme.

Kakve su to godine došle
na semaforu se mrštim
prstom pokazujem “nemoj“
A oni kažu “kume“
I ne veruju
da nemam
stvarno znači nemam.

Probudi li
zemljotres
nekog u Parizu
kad te u snu pozovem na ples
ko dvorska luda markizu
a ti izmakneš
ko zna kuda.

Kakve su to godine došle
u kojima umire Maradona
i ljubimo se preko telefona.

Da makar sneg
zaveje put
do mrtve javke
gde te čeka
moj stih
gde me čeka
tvoj kuršum.

Ostarim li
biću
ukleti vesnik
da smo postojali
u pesmi
samo
i
otimali se za refren
mada oboje znamo
da je moj pesnički gen
davao tebi
da si tamo.

Kakve su to godine došle
sada
kad
balade sviraju
po durskim skalama

neuki pijanisti
raščinjeni majori
ražalovani duhovnici
pijanci bez flaša

i prazne obale
bez tebe
i nas.

Skica čoveka

Znam da i ti,
ponekad
gurneš četkicu
skroz do rese

pa se zakašlješ do suza
ili laktom
pozoveš lift,
udariš dugme
David Pajić
onda strčiš
pešaka do prizemlja
pre nego dođe
do tvog sprata
znam

da prvo pustiš muziku
pa startuješ motor
ili zaobilaziš pešake
na zebri
kao žuriš
zalećeš se na trepćuće zeleno
kao da ti je to poslednja šansa
jer možda ti baš na crvenom
ispred auta pređe
ko ne treba,
znam

nikad ne naručuješ kafu
pre nego što uvežbaš rečenicu
„meni malu do pola šolje
i Jameson
sa jednom kockom leda“
računaš 15% za bakšiš
smušenoj konobarici
iz Lebana
odakle li već
znam

U prodavnici
Super karticu nemaš sa sobom
Iako je nemaš uopšte
panično uzimaš više kesa
Jer ne znaš hoće li sve da stane
pa ih zajedno sa računom gužvaš
i stavljaš u džep.
Završe u filteru veš mašine
Gde je nekad završavalo 50 para
Ili poneki kamenom ispravljen ekser
I kažu ti: “Isprazni džepove pre nego što
ubaciš nešto u korpu za veš“
Znam

Ne okrećeš pantalone dok peglaš
i desnom rukom
pridržavaš telefon na levom uvetu
jer ne umeš da razgovaraš
dok je telefon na desnom
kao lošije čuješ
a u stvari čist trip
znam

da se ne javljaš na fiksni

i da taksiste pitaš “kako se živi?“

i da poštaru kažeš “sparina neka danas“

i da paziš na izraz lica dok

ti carinik pregleda pasoš

i da zamišljaš želju kad vidiš dugu

i da ne prolaziš ispod bandere

i nikad ti stopala ne vire van kreveta

gasiš bojler dok se tuširaš

i pu,pu,pu

i daleko bilo

i kucni triput

i pomeri se s mesta

“ma ne,
ja se ne bojim smrti“
da,da
znam i to

Mali oglasi

Oglas br. 11

Traže se vlasnici inicijala
pisanih malim slovima
u malom gradu
na klupama i snežnim šoferšajbnama.
Vlasnici skraćenica za ljubav
javite se pijanom Harlekinu
koji vas oboje pamti, ili je bio jedan od vas.

Ne sledi nagrada
jer niko ne nagrađuje dželate ljubavi
za nepotpuno odrađen posao.

Oglas br. 7


Poklanjam zaborav.
Nekorišćen.
Omaleo.
Fali uputstvo za upotrebu.


Prednost imaju nesrećno zaljubljeni!

Oglas br. 4

Hitno potreban vozač vremenske mašine
da nas što pre preseli u budućnost kako bismo više voleli danas.

Dvoje sa dijagnozom hronične nostalgije

Napomena: Imamo povratne karte

Oglas br. 21

Otkupljujem osvetljene Kodak filmove
neuspele fotografije i pocepane naslovnice sa našim likom

Šifra: Restaurator uspomena

Oglas br. 18

Prodajem inspiraciju.
Isluženu. Očuvan Patos.

Dodatna oprema: besana noć, antidepresiv,
Jungova “Sećanja, snove i razmišljanja“

Moguća zamena za muzu oldtajmera.

Oglas br. 5

Traži se
izdajica ljubavi,

poslednji put viđena kako folira ljubav
u svetu bez ljubavi
sa osobom koja ne zna šta ljubav znači
i kako gori. Bolje od čamovine
one u kojoj oštećeni traži spas.

Oglas br. 12

Prodajem plastičnog vojnika
što pamti frontove na tepihu ispod stola,
u dnevnoj sobi
i nemilosrdne opsade armije leve ruke.

Na poklon i dve kockice za igru
na kojoj su šestice potpuno izbledele
od čestog ponavljavanja.

Oglas br. 9


Traži se iskusan džokej
za jahanje kroz detinjstvo
na zarđaloj poniki sa kontrom
bez lanca
sa gepekom za mlađeg brata
i dinamom
bez svetla.

Redovno timarenje obavezno

Oglas br. 14

traži se
dečak koji ne vara kad broji do sto
i ne krije se iza onog ko žmuri.
dečak koji nikada nije bio “zeka iz daleka“
i nikada nije birao bele figure kad igra šah.
traži se dečak koji je uvek prvi žmurio
i uvek rado stajao na go, stavljao kamen u lift
da lift povuče,
dečak koji je hleb jeo sa obe kore
i nije ostavljao samo sredinu, a ipak čekao da stane vetar
da zajedno sa snovima ne odleti daleko
među brazde naboranog čela.

Oglas br. 3

Traži se izgubljen san.

Ne pomaze ni brojanje ovaca.
Kako koju izbrojim, vec mi nedostaje.

Tramvajski bluz

U tramvaje više ne ulazim
iz straha
da ne otmem skretničara
i dovezem se kaldrmom
tu do tvoje kuće
gde god da je to
negde na Zvezdari
ili u Duvaništu
ili nadomak Rekolete
ko ti ga zna
negde ispod Sunca.

Pokušavam da saznam
kakve sad veze ima boja
tvojih očiju
sa ratovima
u Nagorno-Karabahu
i kako bi lepše bilo
da smo rastanak govorili
na nekom jeziku
koji jedva da razumemo
Dasvidanya
Adio
Au revoir
I da to uopšte nismo bili mi.

U tramvaje više ne ulazim
jer otkud znam
možda si baš krenula
na premijeru „Gospode Glembajevih“
proveravaš
da li će neko da te prepozna
kao Angeliku
i ponudi ti večeru
tu na moje oči,
grom ga ubio.

Pokušavam da saznam
kakve sad veze ima boja
tvoje kose
sa plavetnim dubinama
Marjanskog rova
gde bi Himalaji
okrenuti naglavačke
morali da se protegnu
i
gde Sunce odavno počiva.

U tramvaje više ne ulazim
jer me pucaju paranoje
i borim se sa panikom
ali to neću da priznam
čak ni u pesmi
nego se kao i za sve
u životu
vadim na tvoje oči
i nešto tu
laprdam o lepoti.

antologija podsvesti

Svi su se
bipolarni poremećaji
opet pretvorili u stih,
među metafore
se sakrile minus faze

spremni smo da mamurluke
iznova nazovemo poezijom
jer više nemamo petlju
da izađemo u gužvu
i tamo se osamimo

zaronili smo u
sopstvene dijagnoze
i
umesto da se lečimo
mi bismo da pevamo

Po sokacima je metež
gradske frajle
traže trepavice
po asfaltu
u bujicama šminke

a mi se zaključali
u mrak
četvrtog sprata,
daleko,
u predgrađima
i pevamo o strahu
i smrti

o slobodi

Nama ne treba lek
još uvek ćemo
da se udvaramo uveloj ruži

i mrak ćemo
da utamničimo

Mi smo oni
zbog kojih prelazite ulicu
i sakrivate se iza bandera
da se ne spotaknete o našu reč

Sve su se
naše zebnje
opet pretvorile u stih
i među simbole
smo se skrili

Slova su naši kuršumi

Ritam je naš rafal

Ljubav je naša bolest

Kasno je

Kasno je za poeziju, druže,
u dane kad se deli Netflix
i kad se više niko ne keša na tramvaje.

Sad je ljubav u inboksu
a na ulicama pustoš
nema prodavca kestena
da vam doda neki više
dok prebiraš sitniš
što si ukrao iz kasice prasice
za koju ste brat i ti
samo znali

Prekasno je za poeziju, druže
ne miriše na istinu
nego na strast
a pesma to ne trpi.

Valjda.

Ko se još udvara stihovima,
druže, pa postoji toliko načina
nisi valjda lud
da praviš antologije
na instagramu
i recituješ Jesenjina
obezglavljenim klinkama

ili si ipak to pokušao?

Kasno je,
druže,
zapamti,

za poeziju
nikad nije kasno.