Noćas je neko odgrizao mesec. Trifun je sricao besedu, nedaleko od mosta čiji se jedan kraj već obrušio u vodu. Mumlao je sebi u bradu. Dve devojke su izašle iz taksija i prokomentarisale:
“Ovaj se preforsirao noćas“
Trifun je ponavljao “Samo padobranci znaju zašto ptice pevaju“.
Proleće se tek merkalo sa suncem tih dana. Prohladne večeri. Nakostrešena koža i miris polena. Neko je kijao. Trifun se nije obazirao, gazio je krupnim koracima pored Nišave, idući prema kasarni. Sutra mu je dan D. Od sutrašnjeg skoka, zavisilo mu je da li će ga komisija oceniti pozitivno. I da li će opet moći da skače. Pošao je na spavanje, kao da mu je poslednji put.
Kada je ujutru, dvokrilni avion AN-2, praveći polukrug po pisti, prošao pored njega, Trifun se zagledao u otvorena vrata i pomislio da ovog puta izleće hrabro, kao kad je napuštao uterus i grabio rukama, hvatajući novi život. „Ako želite da živite, setite se rođenja“ opet je izgovarao u sebi, dok su mu usne podrhtavale kao da sriče molitvu.
Ušao je poslednji kroz otvor na boku aviona, dok mu je lice zaklanjala senka oblaka što je po nebu šarao nepravilne oblike. To ga je podsetilo na detinjstvo. Na očev savet da se uozbilji. Na majčin glas kako vojska nije za njega. Okrenuo se prema bratu iz jedinice, ne skrivajući strah od svega što ga čeka. Tražio izvor podrške u njegovim očima. Skrivati strah pred prijateljima je isto kao podmuklo lagati samog sebe. Pokazivati ga pred neprijateljem, to je već smrt pre smrti.
Seo je sa leve strane aviona, bliže vratima. Posmatrajući kako pod njima ostaje zelena trava koju preseca asfaltna arterija, nije skretao pogled sa kružnog prozora. Motor je rolao u ritmu mitraljeza i duple pedale bas bubnja, penjući prvo stotine, pa hiljade metara iznad Niša. Trifun je čvrsto stezao vezove na nogama, krijući dlanove koji su se znojili.
Slušao je kako vetar plete simfoniju po krilu aviona. Spremajući se da ustane razmišljao je samo o tome kako će da se namesti pri letu.
Pod avionom je nestajala potkovica Suve planine, banjsko brdo, a ispod smoga nazirala su se tri solitera u Durlanu. Setio se plavih očiju jedne od onih što su sinoć komentarisale njegov izgled, par hiljada metara niže. Na bezbednom.
Kada je instruktor komandovao „Spremi se“, vrata Antonova razjapila su se, poput paklenog grotla, usisavajući vazduh. Trifunu je zaigrao obraz.
Gledao je kako avion ostavlja prvog iz jedinice da u nebeskom plavetnilu ostaje samo nesvrstana tačkica. Kao kap u okeanu. Onda je skočio još jedan.
Iskočili su svi.
Kada je Trifun došao na red, učinilo mu se da čuje majčin glas i pored aviona vidi pticu. Trepnuo je da uguši opsenu i zakoračio.
Raširio je ruke i podigao glavu, puštajući da ga vazduh šamara preko užarenih obraza koji su goreli od treme.
Kada je osetio da su mu obe noge napustile avion, čvrsto je povukao ručicu. Čekao je da kupola izađe iz kontejnera i napuni se vazduhom. Glava mu je poigravala gore dole, dok je sve jače osećao otpor vazduha na svojoj koži. Osećao je kako naglo propada i kako više nikoga oko sebe ne razaznaje. Primetio je da nije osetio cimanje konopa već da kupola proizvodi neujednačeni zvuk. Kao kada pod punom brzinom, spuštaš biciklu niz liticu, sa otkopčanom jaknom.
Trifun je poslednji let leteo brže od svih. Nebom se prolomilo:
„Otkaz, imamo otkaz“
Trifunu se učinilo da ispod sebe vidi lastu. Leteo je ka njoj, kovitlajući nogama, a potom uleteo u oblak.
Sa jednog prozora, negde u daljini, jedan je zamišljeni mladić posmatrao padobrance.
Nije stigao ni da prokomentariše, a Trifun je već na krilima laste odleteo. Nad njegovim telom nadvila se sanitetska služba koja je uzaludno pokušavala da mu stavi kragnu.
Sa zvučnika je drečao Dilanov „All along the watctover“.
Jesu sve smrti takve? Stanu između nečije dve kafe. Između dve pesme. Ili dva treptaja.
