Kumulonimbus

Borba u oblacima

O vojnicima i generalima

Govori mi pre neki dan prijatelj, kako je na poslu dobio odgovornost za koju nije siguran da  joj je dorastao.

„Ja sam čitav život vojnik!“, kaže mi, „Sad bi trebalo postati general.“

Stanem, pa porazmislim kojom se filozofijom života, evo već tri decenije sa kusurom, rukovodim. Da li mi više pašu epolete ili nove čizme? Metaforički pričano, razume se.

Ne znam kakav je svet bio ranije. Koliko je važno bilo biti Stevan Sinđelić, u vreme kada ti glava postane građevinski materijal za morbidnu kulu straha. Da li si gradivni sastojak i za života, ili samo kad ti se uzme skalp. Kako god, svet se, a sa njim i civilizacija, očito loše reciklira i iz istorije uzima samo površne putokaze koji vode u pogrešnom smeru.

Arhetipovi su, odvajkada, nepromenljivi. Posmatram mesecima, ljude u okruženju kako sami sebe busaju po grudima, tražeći da im zazveče toke. Veruju kako su važniji od drugih. Kako su atlasi na čijim plećima počiva svet, država, opština, firma, porodica. Lažno junački dižu mačeve, sa „napred!“, a ne „za mnom!“ mantrama.

Suština generalske pozicije, jeste konačno nadvladavanje hijerarhije. Penjanje na tron. Taj vrh, na kome bi trebalo stajati, postojan je onoliko koliko je temelj dobar. A ako o hijerarhiji govorimo, onda su svi oni koji su potčinjeni, zapravo kuća i okućnica onima na vrhu.

Tako bi makar trebalo da je. Krhkost i labavost odnosa, međutim, generalisimusima koji uobražavju svoju važnost, svodi se na zabadanje noža u leđa, „kalif umesto kalifa“ pokušajima, rušenju trona i stalnom podrivanju temelja, dobro znanom metodom mešetarenja.

Takvi se, karakterni generali, među sobom takođe, vole da podriju. Sujetni su, egoistični, život svode na merenje sa drugima. Što im je put ka „tronu“ bio izazovniji, to su na njemu iskompleksiraniji.

Generali, metaforom rečeni, na svojoj važnosti rade držeći svoje potčinjene na kratkoj uzi ucena, a ne u dvorištu poverenja.

Često posežu za osvetom, kao praksom. Za razliku od vojnika, koji se osvetom služe tek onda kada osete izdaju.

 I ko koga, u tom ciklusu uopšte ima za mošnice?

Ako i postaneš general, u životu uvek treba da znaš da si najpre bio vojnik.

Kada general okrene leđa stroju i ode, na njegovo mesto dođe novi, a njemu ostaje sramota.

Kada vojska okrene leđa generalu, sva njegova moć postaje očaj, a oni slobodni nukleus bez matice, od koje suštinski nikad nisu ni zavisili.

Savet prijatelju:

Bolje uvek biti čestiti vojnik, nego ražalovani general.

Vlasta gandi – vesnik proleća

Reko bi neko da previše pažnje obraćam na niške skitnice, ulične pijance i društvenu marginu. Biće da je to zbog toga što ih u gradu Nišu, u poslednje vreme, ima sve više. No za razliku od moralne sirotinje, što se nakotila po kožnim foteljama i zgradama visokoplafonkama, ova se sirotinja još uvek služi duhom, koliko toliko zdravim.

Nisam jedan od onih koji je sa njima “čuvao ovce“, ali sam neretko želeo da čujem njihove životne priče. Ne zato da bih po razgovoru odahnuo i rekao, “dobar sam ja, kakvih sve ima.“ Ne zbog toga, iako to svi radimo. Ali se ložimo na altruizam. Radim to, najpre zato što će mi biti krivo kada odu na konačni sud, a reč nisam prozborio s njima. Jer su mi sugrađani. Puni slikovitih priča. A  teško da je nekom šta dobro donela naknadna pamet.

Jedan je prepoznatljivi niški ulični boem, jednom zahvatio masnu i zelenu vodu iz Nišave. Neko je dvoje mladih gledalo ovaj čin i komentarisalo: “Kakav je odvratan, da l će ovo da popije?“.

Onda je mladić bacio neboplavu limenku nizvodno. Starčić obraso u bradu i kosu, seo je na klupu, zapalio cigaretu, a pepeo tresao u to parče zahvaćene reke. Potom je pikavac bacio unutra, a sve zajedno u kantu. Onda je nestao. Od tada ga nisam video.

Pre neko veče, dok se prasak staklenih flaša u susretu sa betonskim pločama, duž keja, mešao u frekvenciju našeg razgovora, razgovarao sam sa Vlastom Bajramovićem. Za razliku od mnogo puta, ovaj put imao je manje od 2 promila u krvi.

Za one koji ne znaju, pomenuti gradski oriđinal je čovek poznatiji i pod nadimkom Gandi.

Njegovu improvizaciju na temu, čujete u subotnja jutra, iz čarobne frule. Za sebe kaže da je ciganin, a ne rom.

Osim dijagnoze bolesti zavisnosti, ima ih još sijaset, ali na njih me obraća pažnju. U duševnu bolnicu ide samo kada mu alkohol dojadi, pa bi malo da se dovede u red.

Ima godina koliko i moja majka, Bred Pit, Džoni Dep ili Rambo Amadeus. Istina, izgleda dosta starije.

Razgovarali smo o smislu života. Kaže da ne želi da živi kako mu drugi kažu da treba.

Nedavno se uselio u novu – staru kuću na keju. Rodni Komren mu je daleko. Još kaže i da se seća dana kada se prvi put zaljubio u vaspitačicu iz doma na Panteleju.

Na pitanje šta je za njega sloboda, odgovara “Sloboda je subota!“ Moram da priznam da je i meni postala.

Gandi tvrdi da je ime njegovog oca pogrešno upisano. Ubeđuje me da mu je otac Šaban Bajramović i tvrdi da Šaban nije imao samo žensku decu.

Možda bih mu i poverovao da nije insistirao na tome da mu je majka Esma Redžepova. Što je mnogo, mnogo je. Ali je bar zabavan.

Saznajem još da je služio vojsku. Video je more.

Ponavlja i već ustaljenu mantru da u Srbiji ima dosta majmuna, a nema ga Tarzan. I tu je u pravu. Tarzan je majmun koji je utripovao da je Tarzan.

Vlasta kaže da sumnja da će ikada biti bolje. Za njega je bolje, kad je flaša punija od polovine. Zato u pijana jutra, vrlo često, odlomi po koji cvet iz gradskog zelenila i pokloni ga devojkama.

Razmišljao sam o tome zašto je prihvatio taj univerzalni simbol mira – nadimak Gandi. Ne isključujem mogućnost da je zbog toga što ga usijane klinačke glave istuku u proseku jednom za veče, a on na to odgovara ćutanjem. Ujutru se uglavnom ne seća ko ga je tukao, ali ga boli. Kao i svakog čoveka.

Boli ga nepravda, nemaština, nebriga. Ali o tome ne priča često. Samo zaigra svoj rokenrol-pank ples. “Rokerooo!“ reko bi on.

O tome koliko ima dece, nije baš ujednačen. Nekad pet, nekad šest.

Kada u jesen ptice selice odlete na jug i svene i najuporniji list, Gandijeva frula još dugo odzvanja po sve praznijem keju. A onda nestane i njega.

Nego se on, za razliku od mnogih, što odavde odlete da se ne vrate, na proleće ipak vrati. Pa mi ulije nadu da ostanem i borim se.

Da ne završe baš svi na ulici.

 I da ono “čistićete ulice“ već jednom dobije pravi smisao.

Vilinska himna

Jesu to poljem opet prošli lovci?
ili su i ovde sve opsene
kao za gradskim šankovima
gde iščezavam.

Na komšijskim krovovima
sova sriče opelo
i slavuj je okrenuo na bluz.

biće da je do mene.

Noć je omiljeno vreme za razmišljanje
zašto su uvek rušili gradove
padale Troja, Rim i Carigrad
umesto
da se sakrijemo u seoski korov
i slušamo
kako se bratime prošlost
i sad

Ako smo i morali da se rastajemo
zar nije bolje da smo to radili po šumama
kao hajduci
pred zimu
bez svedoka

da ne uvlačimo u tu našu priču
slučajne prolaznike
i da ne prljamo trgove
ta vekovna zlopamtila
svojim sudbinama

Jesu li to poljem opet prošle vile
Ili sam samo sanjao
neke obrise
što podsećaju na njih.

Bog je moj pastir (Kućica za ptice selice)

1.

Zaboravio sam molitvu
u
svom tom praznoslovlju

svaki put iznova sahranjujem
boga
po čekaonicama i šalterima

on je plemić
za njega ne važe pasoške kontrole
rasporedi letenja
aviona

nas dvojica uvek odvojeno putujemo
i vazda
svako za sebe
stižemo kući

preglasni su u meni
zvuci polazaka i dolazaka

potrebni su nam vekovi tišine
da se ponovo nađemo

2.

kroz šapat u sebi te tražim
da te, brujanjem glasa
slučajno ne oteram

zaboravio sam molitvu

u

svom tom praznoslovlju


zaboravio sam da ćutim
da sedim miran
da čekam
i ne mislim ni na šta

iza kapaka skriven i nasmejan
kroz šapat da te dozovem
bog je moj pastir
bog je moj pastir
bog je moj pastir

Autor je makedonski mag od pera, poetski duhovnik Gjoko Zdraveski

Let

Noćas je neko odgrizao mesec. Trifun je sricao besedu, nedaleko od mosta čiji se jedan kraj već obrušio u vodu. Mumlao je sebi u bradu. Dve devojke su izašle iz taksija i prokomentarisale:
“Ovaj se preforsirao noćas“

Trifun je ponavljao “Samo padobranci znaju zašto ptice pevaju“.

Proleće se tek merkalo sa suncem tih dana. Prohladne večeri. Nakostrešena koža i miris polena. Neko je kijao. Trifun se nije obazirao, gazio je krupnim koracima pored Nišave, idući prema kasarni. Sutra mu je dan D. Od sutrašnjeg skoka, zavisilo mu je da li će ga komisija oceniti pozitivno. I da li će opet moći da skače. Pošao je na spavanje, kao da mu je poslednji put.

Kada je ujutru, dvokrilni avion AN-2, praveći polukrug po pisti, prošao pored njega, Trifun se zagledao u otvorena vrata i pomislio da ovog puta izleće hrabro, kao kad je napuštao uterus i grabio rukama, hvatajući novi život. „Ako želite da živite, setite se rođenja“ opet je izgovarao u sebi, dok su mu usne podrhtavale kao da sriče molitvu.

Ušao je poslednji kroz otvor na boku aviona, dok mu je lice zaklanjala senka oblaka što je po nebu šarao nepravilne oblike. To ga je podsetilo na detinjstvo. Na očev savet da se uozbilji. Na majčin glas kako vojska nije  za njega. Okrenuo se prema bratu iz jedinice, ne skrivajući strah od svega što ga čeka. Tražio izvor podrške u njegovim očima. Skrivati strah pred prijateljima je isto kao podmuklo lagati samog sebe. Pokazivati ga pred neprijateljem, to je već smrt pre smrti.

Seo je sa leve strane aviona, bliže vratima. Posmatrajući kako pod njima ostaje zelena trava koju preseca asfaltna arterija, nije skretao pogled sa kružnog prozora. Motor je rolao u ritmu mitraljeza i duple pedale bas bubnja, penjući prvo stotine, pa hiljade metara iznad Niša. Trifun je čvrsto stezao vezove na nogama, krijući dlanove koji su se znojili.

Slušao je kako vetar plete simfoniju po krilu aviona. Spremajući se da ustane razmišljao je samo o tome kako će da se namesti pri letu.

Pod avionom je nestajala potkovica Suve planine, banjsko brdo, a ispod smoga nazirala su se tri solitera u Durlanu. Setio se plavih očiju jedne od onih što su sinoć komentarisale njegov izgled, par hiljada metara niže. Na bezbednom.

Kada je instruktor komandovao „Spremi se“, vrata Antonova razjapila su se, poput paklenog grotla, usisavajući vazduh. Trifunu je zaigrao obraz.

Gledao je kako avion ostavlja prvog iz jedinice da u nebeskom plavetnilu ostaje samo nesvrstana tačkica. Kao kap u okeanu. Onda je skočio još jedan.

Iskočili su svi.

Kada je Trifun došao na red, učinilo mu se da čuje majčin glas i pored aviona vidi pticu. Trepnuo je da uguši opsenu i zakoračio.

Raširio je ruke i podigao glavu, puštajući da ga vazduh šamara preko užarenih obraza koji su goreli od treme.

Kada je osetio da su mu obe noge napustile avion, čvrsto je povukao ručicu. Čekao je da kupola izađe iz kontejnera i napuni se vazduhom. Glava mu je poigravala gore dole, dok je sve jače osećao otpor vazduha na svojoj koži. Osećao je kako naglo propada i kako više nikoga oko sebe ne razaznaje. Primetio je da nije osetio cimanje konopa već da kupola proizvodi neujednačeni zvuk. Kao kada pod punom brzinom, spuštaš biciklu niz liticu, sa otkopčanom jaknom.

Trifun je poslednji let leteo brže od svih. Nebom se prolomilo:

„Otkaz, imamo otkaz“

Trifunu se učinilo da ispod sebe vidi lastu. Leteo je ka njoj, kovitlajući nogama, a potom uleteo u oblak.

Sa jednog prozora, negde u daljini, jedan je zamišljeni mladić posmatrao padobrance.

Nije stigao ni da prokomentariše, a Trifun je već na krilima laste odleteo. Nad njegovim telom nadvila se sanitetska služba koja je uzaludno pokušavala da mu stavi kragnu.

Sa zvučnika je drečao Dilanov „All along the watctover“.

Jesu sve smrti takve? Stanu između nečije dve kafe. Između dve pesme. Ili dva treptaja.

Kalkanski krugovi – folklorna fantastika u službi kinematografije

SPOILER ALERT

Jedva da sam pošteno odgledao poslednju epizodu serije čiji scenario i režiju potpisuju Đorđe Milosavljević i Milan Karadžić, a već sam se vratio na početak. Tako te valjda „urade“ dobre priče.

Da je onaj ko je skovao naslov, imao na umu reč „kalkan“ koja na turskom jeziku znači štit, na pamet mi je palo tek onda kada me je serija ozbiljno uvukla u levak. Ako bih je opisivao mirisom, onda je to bez sumnje miris oskoruše. I to onakve kao kod Slobodana Džunića. Sva odiše nečim nečastivim, zakulisnim i folklornim. Ali na šumadijski način.

Photo from pexels – Marek-Piwnicki

Pomeranje fokusa iz grada u selo

Može se reći da je ovakav dramaturški pristup, u poslednje vreme, u srpskoj kinematografiji odličan mamac za sve one koji su se zasitili i umorili od gradskih bajki, gde su pepeljuge u tangama, a balovi na splavovima. No, uistinu, početak opet namiguje kriminalu, ali veoma brzo fabula se premešta na front u kome su jednako bitni miris smilja i jaglička, tlo i mitovi. To sve, pretežno je lišeno patetičnog, da ne kažem bajićevskog kičerisanja i predstavljanja najgorih stereotipa o srpskom seljaku.

Trenutak kada se Miona opire boravku na selu, gde ju je zbog bežanja od urbanih problema sklonio otac, apsolutno je dramski opravdan. Ako uzmemo u obzir kako je izgledao srpski rural prethodne covid godine, jasno je da su mnogi iz grada, selo smatrali kao adekvatnu zamenu za klub, samo što se piće ne hladi u kibli, već u planinskom potoku.

Stoga je perspektiva digitalnih nomada sasvim na mestu, kada govorimo o Mioni i napaćenom joj ocu– arhitekti Dejanu. Oboje od Matića.

Zabran nekome daje, nekome uzima

Malo kome je ova sentenca iz podnaslova uspela da promakne u deset epizoda priče o gubavcima, incestu, podignutoj brani između prošlosti i budućnosti. Kako zbog toga što je u pitanju finesa za nagoveštavanje dalje radnje, tako i zbog toga što je izgovara veličanstveni Žarko Laušević koji je u ulogu Velibora ugradio sve svoje prethodne uloge i facijalne ekspresije koje nesumnjivo potiču iz nekog ličnog, duboko posejanog tragično-uzvišenog.

Da zabran (zaštićena šuma) zaista nekome daje, reditelj i scenarista nagoveštavaju nam kroz scene u kojima Velibor vaskrsava polumrtve životinje, lečeći ih narodnom medicinom, biljkama i zemljom. Ako u to utkamo i metaforičku karakterizaciju u imenu velikog borca, već na početku srećemo izuzetnog osobenjaka.

A šta je u Kalkanskim krugovima zabran? Pa to je onaj štit iz naslova serije. Mesto u kome su navodno svojevremeno u karantin sklanjani gubavci. Premda se u jednoj od poslednjih epizoda, nakon pokušaja samoubistva pukovnika Konstantina Markovića, gledalac navlači i na trag da lepre možda nikad i nije bilo. Pogotovo u rečenici u kojoj prisutni iz prošlosti govore o nekakvom ugovoru i testamentu pukovnika Markovića koga tumači Igor Đorđević.

printscreen Kalkanski krugovi

Isti nam taj lik saopštava da je ljut jer žena koja sa njim u zabranu živi, ne stari, dok on propada.

Ne bi se reklo ni da se na kraju serije može dokučiti ko su zapravo Pukovnik Marković i Baba Guba, ali je nesumnjivo da se tamo, iza krečom obeleženih granica kalkanskog kruga, i vreme i mesto tumače drugačije.

Adam, Eva, Romeo, Julija

Kao što to uvek dobro funkcioniše u zapletima, valja dati antagonističke likove, grupe ili porodice. Porodica Matić u nekoj je vrsti šuma u komunikaciji sa porodicom Jakovljević, iako isprva ne saznajemo koji je to razdelni motiv između ove dve doljanske familije. Matići, od kojih su i Dejan i Velibor, kriju neku drevnu frustraciju koja ne pripada njima kao pojedincima, već izvesno njihovom porodičnom kontinuitetu. Sa druge strane, među Jakovljevićima srećemo Veru i njenog sina Ranka, čije su pojave takođe mistične. Reditelj nam scenama narukvice koju na ruci nosi Vera Jakovljević, a koju Velibor odnosi bradatom stvorenju u zabranu, nagoveštava neku dublju povezanost ove dve porodice. Na koncu, u poslednjim scenama, narukvicu dobija i Dejan. I to lično od lepe Gubavke, koju sreće na ruševinama u zabranu.

Kada u jednoj sceni Verin sin Ranko, Velibora nazove tečom, a ovaj mu uzvrati sa svastiću, jasno je da Vera ima sestru. O ljubavi Velibora i Verine sestre saznajemo tek onda kada Miona pronađe vezu između Velibora i šumskog stvorenja koje je ništa drugo do Veliborov mentalno oboleli sin koga otac u zabranu krije od institucija. Fenilketonurija, kako on naziva bolest od koje mu sin boluje, zapravo je, prema njegovim, rečima oštećenje nastalo iz ukrštenih hromozoma srodnika. A kako su to oni srodnici? Pa tako što je i njegovog dedu, ali i Jakovljeviće rodila ona ista Baba Guba, koju unutar kalkanskog kruga čuva pukovnik Konstanin Marković. I koja očito živi večnije nego što mislimo.

Jedna je velika zavrzlama, i dobar foreshadowing za narednu sezonu napravljena onda kada vidimo da upravo isti likovi koji glume Gubu i Pukovnika (Nina Janković, Igor Đorđević), u savremenom dobu igraju mladu naučnicu Svetlanu Marković (gle čuda, isto prezime kao i pukovnik) i njenog momka, doduše sto godina savremenije obučene.

I dok Svetlana Marković radi na eventualnoj zaštiti zabrana kao kulturno-istorijskog spomenika, na njemu bi da gradi investitor koji se zbog sinovljeve astme vratio u selo. Trenutak kada Svetlana ne dozvoli da se na tom mestu zida hotel, jer se, kako kaže, tamo susrela sa samom sobom, predstavlja nešto što nalikuje Ahasveru, večitom lutalici kroz vreme.

Da Baba Guba rađa maltene svu decu koju potom donose onima koji baš i ne mogu da začnu, nagoveštava i situacija u kojoj početkom XX veka, mladi dečak, prolazeći pored majke i sestre, kaže sestri: „Idem u šumu, da ti obiđem majku“. Na to mu sestra, naočigled majke izgovara: „Mama ti je u kući, bato“.

printscreen Kalkanski krugovi

Ovaj, na prvu loptu nebitan detalj, još nam sredinom prve sezone nagoveštava činjenicu da tamo iz zabrana, Doljani donose decu. U tome Marković i njegova lepa Guba nalikuju prvim ljudima, od kojih potiče čitavo čovečanstvo. Pa bi se moglo smatrati da je i samo selo Dol zapravo metafora, a da se ova priča može tumačiti u biblijskom ključu. Dok negde u pozadini u mojoj glavi odzvanja Ujevićevo „Pobratimstvo lica u svemiru“

Još malo folklora

Cepanje čaršafa i nošenje u šumu pokraj zidina nekadašnjeg manastira nije svojstveno samo Bori – seoskom dućandžiji i ciciji, već se o tom obrednom dozivanju poroda govori i kada se priča o Dejanovom ocu, a Veliborovom bratu Momčilu, čiji duh igra Voja Brajović.

O verovanju da iscepani čaršaf pomaže mladim devojkama da zanesu, ne govori se u detalje, ali činjenica da se Borinoj ćerki, tik pred abortus, dogodi da joj neki glas kaže da odustane, nagoveštava da je ovo folklorno verovanje plodotvorno. Da ne ostane nejasno i to kako Brajović igra duha, reći ćemo da se nepokretnoj babi simboličnog imena Zdravka, u poslednjoj epizodi javlja duh Momčila i odvodi je na nebesa. Dok njena napaćena ćerka napokon dobija priliku da proživi, Zdravka konačno ustaje iz postelje, izlečena od Veliborovih travki, zemlje i korenja i mesi pitu. Scena u kojoj ona leži u krugu posutom brašnom, kanda nagoveštava bitnost ove osobe koju će izvesno u narednom periodu razraditi.

Njen lik posebno je interesantan i zbog toga što izgovara rečenicu da je Momčilo stalno posećuje i da je počeo da zida kulu i bunar koji će jednako biti važni i Veliboru i Dejanu, uprkos tome što je Momčilo već od početka serije mrtav.

 U ovim se replikama prepliću fantazije slovenske mitologije i dilandogovski narativi, koji ostaju nepoznanica, izvesno za narednu sezonu.

U srpskoj tradiciji se kraj bunara rado okupljaju demoni i vile, a sve to temelji se na verovanju da je bunar ulaz u donji svet, nav, had tj. pakao.

Bunar je još i vitalni put između neba, zemlje i podzemlja, a spaja  elemente vode, zemlje i vazduha. Slovenska mitologija još poznaje molitve besovima kraj bunara, a kroz njih se komuniciralo sa mrtvim svetom. Kod svih je Slovena ovo mesto jako važno za hranjenje duhova predaka i nečistih sila, kako bi se obezbedio napredak potomcima.

Nema li simbolika kule i bunara, poentu baš u tom spoju paganskih verovanja, sinapsi između prošlosti i budućnosti, i ponovnog zidanja Vavilona u kom će se svi iznova razumeti i obrnuti krug do početka, ostaće nam da maštamo, dok nam Milosavljević ne nastavi sagu o Gubinom Dolu.

Kako god, nema sumnje da je reč o jednoj kompleksnoj naratološkoj tvorevini, koja je vešto isprepletala tradiciju sa inovacijom, predanja sa istinom i minula vremena sa onim koja dolaze.

Istekla je rana – Plamen Glogov

U skute stavi moj ljubavni zov!
Da čujem srce kako  bije ti.
Noć ta je crnja nego smrtni rov
I padaju, padaju komete

Čelo nek moje je tvog poljupca krov!
Da na tvoj dah me topli seti
Silazi meni stražar, beskrvan, surov
Na zmijama jaše krilatim

Ne šaraj mi pod kapcima čitav svet nov
lepoti tvojoj nek me vodi most
zemljo, mrtvak sam za tebe gotov
ali je živa sva moja ludost

Da, ustati hoću da kolo zaigram
Mladoženja da sam, da sam kolovođa,
Sav od vina pijan da savladam neman
Kuću nam sazidam, zvezdama se dam
Potoku što spava kaval zasviram
Da uzbunim zvukom duhove Balkana
O ustati, da
Istekla je rana

Umij me u suzama, ljubav si mi još
Za večni mi san uspavanku poj
Pored mene stavi pozlaćeni nož
Protiv  moga srca dobila si boj

Autor je bugarski pesnik, naučnik, pozorišni reditelj i scenarista – Plamen Glogov

Prepevao KumuloNiMbus

Februarski nokturno

Opet je vreme za olinjali
mornarski kaput
pravljen u Jugoslaviji
osamdeset i neke
za usne ispucale
od grejane rakije
što sriču poeme
umesto da drže
oslobodilačke govore.

Čajkovski u b molu,
Stud se uvukao u snove
a mi se krijemo po kućama
bežimo sami od sebe
da nam ne zamrzne duša
koju smo ostavili
kao kera da nas čeka
tamo negde ispred vrata
krijući se od mačaka
što imaju više ljubavi
nego sedam milijardi ljudi

Vreme je da se
opet prisetimo
kako su vešali Branka
i pre nego što se
kao ljuljaška u parku
njihao u hodnicima
Ksaverske šume
negde na obodu Zagreba
u kome se nikada
nismo ni zagrlili
ni pogledali
posred mutnih očiju.

Rekao sam ti da ima
još oko dva kilometra do
neba
i da se ne okrećeš
jer ovaj put sam ja Euridika
i ja sam se najeo božjih jabuka

a tebe su raspeli na krst.

Podrška

Podrška Mileni Radulović, ali i svim onim ljudima koji i dalje sebi ne žele da priznaju da su izmanipulisani, iskorišćeni i poniženi jer im je teško da poveruju u prokockano poverenje.

Meni je ova priča na mnogo nivoa strašna, imajuću u vidu da sam prisustvovao ponižavanjima dece od strane nastavnika ili trenera, što, na koncu nije rezultiralo kao Milenina priča, ali smo neke od njih složno oterali u prevremenu penziju nakon što su tukli i mentalno maltretirali svoje učenike i polaznike.

Na jednom karate treningu, s početka dvehiljaditih, jedan je nafilovani samuraj deci od 12 godina uvrtao bradavice, ponižavao ih pred svima, govorio da smo sisice i terao nas da ga udaramo da bi nam pokazao kako nema vajde od osvete. Jer je bio jači.

Bili smo deca.

Ne mogu da oprostim što sam, da ne bih zakasnio na trening, pocepao omiljenu trenerku jer mi se rajsferšlus zaglavio.

Napustio sam taj klub, verujući da neću biti dobar karatista ako me neka iskompleksirana budala maltretira, već ako poradim na svom mavaši  geriju.

Kada sam na jednom takmičenju kao član drugog kluba, od bivšeg trenera koji je bio sudija, dobio poen manje, osvojio sam srebrnu medalju, a dečak iz mog bivšeg kluba zlatnu.

Karate me posle toga nije zanimao kao takmičarska disciplina, već kao individualni put sprege fizičke snage i mentalne stabilnosti. Deca su iz njegovog kluba masovno odlazila.

Jednu nastavnicu, relativno marginalizovanog predmeta u osnovnoj školi, moja generacija oterala je u penziju, nakon što je na času tukla decu. Mentalno nas je maltretirala uvek kada pogrešimo ton na metalofonu, a ko je pevao u horu bio je u isto vreme i privilegovan i dodatno izložen stresu.

Iako su u pitanju potpuno dva umišljena autoriteta kojih se pretežno sa gađenjem sećam, ja i dalje volim i karate i muziku.

Takve umobolne jedinke što se kite “starim metodom pedagogije“ nije lako prepoznati isprva.

Suštinski nedorasli volovi sa šatro dobrim namerama, bezumni egotriperi i manijaci svoje sisteme grade na uočljivim temeljima discipline, za kojima roditelji nekad, zbog nedostatka posvećenosti ili vremena, bezglavo jure.

Tužno mi je da u ovoj priči vidimo krivicu roditelja ili same dece, ne želeći da priznamo da je kriv jedino počinilac i apsolutno više niko.

Manipulacija zapravo ide od potencijalnog izopštavanja iz određene grupe, a te po mišljenju mnogih, smešne i benigne pretnje i ucene, razume samo onaj koji kroz određen sistem prođe, jer sistem vremenom postane deo njegovog bića.

Svi ti očenaši, suknje, navijanja za OFK Beograd (Ili Obilić ako Arkan plati), umivanja, “stubovi srama“ deo su rituala za koji se velika većina ljudi vezala kao za pozitivnu stvar jer su bili deo sistema i težili cilju koji su verovali. Zato su sve negativne strane, iako neobične, ostale u drugom planu.

Verujem da mnogo njih, od kojih neke i lično poznajem, o ovom pitanju još uvek ne žele da se oglase javno, zbog toga što smatraju da bi osudom Mike Aleksića, obezvredili i sopstveni život i sva svoja verovanja i moralne temelje na kojima su porasli u dobre ljude.

Najviše svojom sposobnošću da istraju.

Ako se dokaže da je sve ovo istina, nikada ne osuđujte sebe zbog toga što ste bili deo priče jer ste vi svoja načela izgradili sami, na osnovu brojnih iskustava i sposobnosti da ostanete u svojoj glavi, uprkos brojnim izazovima.


Ali, ako oćutite, a dokaže se da je kriv, onda je to pitanje ljudskosti.

Ne pada vam sve u vodu. Ni godine, ni trud.

Pada samo maska zla.

Ako mi sretnete druga
Koji nije običan drug
Nego je vekovima lutao
Iz Dalmacije, iz Šibenskog zabrđa
Kroz betonske blokove
Novog Travnika
skrivao se od bure
dublje u kontinent
samo da bi
maštao o nebu.

Ako mi sretnete druga,
recite mu da ne zaboravi
ko je on bio,
nikad neka ne izbriše
promilne noći u kojima
smo bili jači od sunca
iz kojih je mesec bežao
od nas
zori u skute.

Setite ga
da
on nije samo on
nego ljubav svih svojih
dedova, didova i đedova
i zvuk džeza
i zvuk haubice
i muzika
i topovski pucanj.

Ako mi sretnete druga
koji mi nije običan drug
neka ne zaboravi
da je jednom postojao
i bez nje,
sam
sa mačem
u ruci
ratnik bez ožiljaka
svima nam krčio
put