Kumulonimbus - Borba u oblacima

21/07/2023 / 0 Comments

Džek – hram andergraund boemije

Srušen je Džek. U to ime jedan stari tekst. Sav u hiperbolama. Ali to je valjda poenta pisanja. Da romansiranim svedočanstvima priča o jednom vremenu. I jednoj mladosti. Let the story begin…

Nijedan od starosedelaca urbanog foruma, smeštenog na uglu Prvomajske i Voždove ulice u Nišu, ne seća se sa sigurnošću kada je i kako tu izronio oltar gradske boemije nazvan jednostavnim imenom koje se lako pamti – “Džek Denijels“. Sećanja gerilaca koji se danonoćno smenjuju na straži u večitoj borbi protiv poroka sa savezničkom maskom, alkohola kao takvog, sežu u vremena kada je na ovom mestu stajala samo obična poslastičara. Devedesete godine su ipak bile nešto oporijeg ukusa od baklava i šampita i mirisale na barut i heroin, pa su se unutrašnje zidine poslastičare urušile ostavljajući fasadu da zjapi prazna, dok su se tu na uglu sastajali neki novi, ožiljcima senčeni životi. Dečaci iz kraja koji su sa pola hleba i paštetom jurili od crvene trafike put Dušanove ulice, sada sa akt tašnama jure pognute glave ka svojim advokatskim kancelarijama, vuku torbe sa alatom iz autolimarskih radionica i tek ponekad se sete dragstora “2M“ koji ih je tu na uglu čekao da im uvalja po koju cigaretu iz pakle bez markice. Cigaretu koju će krišom ispušiti iza muzičke škole sa dve godine starijom drugaricom koja to radi svaki dan. I tu negde, iz oblaka dima što se razliva u jesenje veče, pisala se istorija prodavnice koja sa sobom nosi poetiku nekoliko generacija, hrama nove religije čija se jevanđelja ne pišu nego pamte i prepričavaju u besanim noćima, ili ostaju oćutana, prošaptana u dogoreli filter ili nemo propovedana u jutro.

Granični bedem od normalnog toka gradskog jezgra jedva da se nazire golim okom. Izlizani ivičnjak i jedna iskrivljena metalna kanta za đubre na kraju metar i po širokog trotoara deli svet razuma od univerzuma kolektivnog bezumlja koje se sublimira, najčešće u noći, na nekoliko kvadrata, poznatih pod imenom “Ispred Džeka“. Ona druga, nevidljiva granica, je posebno krečena aura anskiozne generacije iz čijih se opsesivnih misli rađaju kreacije koje posle nezavisno od svih jure ulicama u nadi da će proširiti misiju osvešćivanja i probuditi sve sahranjene i bivše živote, spakovane u kofere, i zarobljene u vereničkom prstenju i ispeglanim kravatama. Tu, ispred Džeka, pucaju opne prisebnosti, zaboravljaju se identiteti, rastu dečačke iluzije, stvaraju podsvetovi i izviru slapovi slobode.

Pariski “Mulen ruž“, ciriški “kabare Volter“, beogradski “Dardaneli“ s poštovanjem bi skinuli kapu pred dekadama mlađim naslednikom koji svake večeri u parčetu asfalta piše manifeste novih škola i pravaca, i rađa sirovi bunt, onih koji svet osećaju srcima i neotkrivenim čulima istančanim zajedničkim oštećenjem u boji rokenrola. Ponekad, retko se desi, naiđe slučajni prolaznik nehotice uvučen u mrežu namagnetisanog polja, pa i sam postaje saučesnik u pisanju storije o ratnicima koji deluju iz senke, o samurajima čije su katane reči, crteži, boje i note. Poštovanje među nekim stalno zavađenim ljudima koji se bore za svoje delo, za tuđu ženu obarajući lične rekorde u mazohizmu, raste iz dana u dan stalno se iskušavajući u trenucima koji plešu po ivici incidenta. Ali eto, retko se, gotovo nikad, desi da se situacija izmakne kontroli i poremeti se sklad koji drugima deluje atonalno i disharmonično. Džek više ne predstavlja mesto, to je ključ filozofije, najbolji drug, rame za plakanje ili gradski manitu. Tamo ne postoji samoća, jer ulica je fluid kroz koji uvek teku anegdote o rođenjima, ljubavima, rastancima, svađama, ubistvima, umiranjima, gladovanjima, porocima, bolestima, venčanjima, razvodima… A ono “ispred Džeka“ više i nije tako prostorno omeđeno. Više je reč o nekom sraslom saodnosu, o simbiozi, jer ispred je sada i “u“ i “sa“.

Kada tamo ugdledaš čoveka kako te posmatra, setnih očiju, zagledan u dubinu tvojih zenica, ne osuđuj ga što je noć, što je jutro, što je radno vreme a on ništa ne radi, što je naizgled sam. Ne osuđuj i ne otpisuj. Ponudi ga pićem i sedi da ga saslušaš. Možda će ti baš on reći da je šetao po zvezdama, da je pio đavola iz tetrapaka, da je spavao 38 sati i sanjao tvoju sreću, da je ostao bez noge jer je spasio tvog oca, da se napio jer si ti ostao sam. Saslušaj njegovu priču ili pređi na drugu stranu ulice. Ne ometaj ga dok živi svoj rokenrol improvizujući ponekad na bluz skalama jer život je ponekad bluz a i u istoriju se može jedino ako si za nekoga bio junak, iskren, nenašminkan i sa zaraslom ranom.

10/05/2023 / 0 Comments

Odbrana Crnog Ceraka

Aristotelov traktat na temu mimezisa, čuvena Poetika, vekovima je krila gotovo univerzalni odgovor na pitanje šta za čoveka predstavlja umetnost. Mimezis je pojam koji nudi širok spektar tumačenja, ali se simplifikovano može govoriti o određenim imitacijama i podražavanju stvarnosti, što će za ovu crticu biti dovoljan temelj.

Aristotel je navodio i to da su ljudska bića mimetička bića i da ljudi osećaju poriv da stvaraju tekstove (umetnost) koji odražavaju i predstavljaju stvarnost. Kao veoma važan pojam, kada je i stvaranje i tumačenje umetnosti u pitanju, treba uzeti i identifikaciju jer upravo ona pravi dvosmerni put između stvaraoca i konzumenta, i ukoliko do nje ne dođe, tekst uglavnom ne dotiče publiku.

Zadatak je dramaturga, prema Aristotelu, taj da proizvede tragičnu predstavu kako bi ostvario empatiju pomoću onoga što se dešava na sceni. I upravo u tom grmu saosećanja, leži naš beli zec sa krvavim očima iza monokla, džointom i planom kako da opstane u šumi u kojoj su i mravi postale veće zveri od njega. Tu počinje priča o Crnom Ceraku, kao balkanskoj metafori za odrastanje milenijalsa i zedera na brdovitom Balkanu gde je četa đaka iznova žrtva. Ovaj put pomahnitalih vršnjaka.

Romantizacija prošlosti, anatema sadašnjosti

Kada se već bacamo terminima alfa, milenijals, zeder, bumer, vredi pomenuti činjenicu da su ovi potonji svojevremeno strastveno bivali impresionirani činjenicom da je Kit Ričards, koji je u sebe uneo veće količine droge nego što ju je Crni Cerak opevao, ovenčan vencem legende onda kada je izjavio kako je pošmrkao pepeo sopstvenog oca.

Zbog te činjenice jugoslovenskim fanovima Roling Stonsa ipak nisu propale karijere uglednih novinara, zubara, muzičara, a svojim brkatim očevima, oficirima UDBA-e, na kraju su uspevali da objasne da je zavladalo novo doba.

Sada kada su bumeri postali rigidnija verzija udbaških predaka i na bilo koju novu formu mimezisa reaguju ostrašćeno i sa zgražavanjem, potrebno je protumačiti odakle dolazi potreba za anatemisanjem svega što nije deo njihove mladosti.

Kada su svojevremeno Mejdeni (Iron Maiden) pretili zemlji stihovima „Teško tebi, zemljo i more, jer đavo šalje zver sa gnevom, jer zna da je vremena malo, ko ima razum da spozna žig zveri“, a brkati Lemi iz Motorheda simpatisao sa đavolom u obradama Stonsa, čini se, nije se moralisalo do te mere da je za Oranžburski masakr kriv lično Mik Džeger.

Uz duboki naklon i veliko žaljenje za žrtvama svakog masakra, temu eventualnih posledica i uticaja pop-kulture na mentalne sposobnosti individue, u ovoj tezi ostavićemo postrance.

Stilske figure u poetici sa ulice

Ko je i zašto doveo do toga da deca na ulici danas mogu da zarade više od roditelja koji edukuju ili leče, tema je o kojoj valja raspravljati u skupštini, na izborima, u medijima i na protestima.

Deca koja su gledala bombe devedesetih, mirisala prestonički barut iza čijeg dima nestaje premijer države u kojoj žive, gledala zabrinute školovane roditelje kako za knjige zarađuju na gradilištima i sa ajncerom u ruci, krila svoje prve mobilne telefone da ih na ulici ne presretnu i opelješe, zbog grama heroina, a potom prolazila pored spomen-murala bitangama iz kraja, nisu kriva što su poželela da se umesto bekstva iz zemlje dohvate metafora i metonimija.

Da silu reakcije zarobe u mimezis.

U oponašanju gubitka javnog morala, koji je de facto globalni problem sveta koji je zarobljen u strastima duha poslednjeg vremena, poneko je pronašao bekstvo – u hiperboli.

Bez sumnje je i to da je Crni Cerak svoju poetiku sveo na stilsku figuru adinaton jer je veliki broj stihova zapravo hiperbola koja se dovodi do granica nemogućeg – od metarskih rizli do curenja love.

Bio bi kliše prežvakavati tviterske floskule o tome kako ovaj bend promoviše niske vrednosti, pa ćemo se osvrnuti na nekoliko stihova u kojima je jasno da Crni Cerak predstavlja kritiku, a ne kreaciju društva u kome živimo.

Nije li oponašanje istine stih „Crni smo Cerak, pešak, ovde te lako pojede mrak“ u državi u kojoj kontrakandidat za predsednika završi u krečani?

Ne referiše li „Pa žandari pene jer znaju da posao radimo bolje od njih“ na to da je sistem toliko kompromitovan da kao i u njihovim lirskim hronotopima, upravo policija radi obezbeđenje i ponegde proda koji gram?

Ne govori li „Svako veče tu u kraju čuješ ra-ta-ta-ta, često se i čuje bum, ode pola sprata
naoružani su svi oružjem iz rata, kuc-kuc-kuc, stigli su na vrata“ kritički o onome što nam se ovih dana dešava?

Generacijska filozofija generacije zed i interpretacija biblijskih poruka

“Vrati mač svoj u korice, jer svi koji se mača hvataju od mača ginu.” (Mt 26,52)

“A mnogi prvi bit će posljednji , i posljednji prvi.” (Mt 19,30)

„Jeo sam i ribu sredom, neću da se vraćam nazad“ lakmus je papir jedne generacije koja za svojim identitetom traga od pravoslavlja do kokaina. Svesni da Bog ih gleda, ali da od đavola, kako kažu, dođe Panamera

Ko u tome ne vidi vapaj jedne generacije koja traga za duhovnošću po detoniranim katakombama mora da je zlonameran ili površan.

„Riba sredom“ kao simbol posta, i „neću da se vraćam nazad“ kao put hedonizma koji nasuprot smernosti biraju današnje generacije, alarmantni je vapaj sa dna jedne dehumanizovane atmosfere u kojoj su ateizam, rastresita porodica, ljubav svedena na strast i odsustvo kolektivizma i empatije postali gotovo uputstvo za upotrebu čoveka.

Evo još jednog primera razumevanja pogrešnog smera u kome je generacija ostala da kasa „Svaki drugi živi naopako, gvožđe nam je zakopano

Klinac puši bez da ima razlog, dok ti pušiš shvataš da je sada kasno“

Dva su pomenuta citata koja dopunjuju podnaslov, izvučena iz civilizacijske tekovine koja je mnogima smernica za veru.

A evo kako te biblijske stihove, interpretira bend kome se danas namesto mimezisa nameće odgovornost u kreiranju društvenog ludila čiji smo svi postali deo:

„Tuđu nesreću nemoj slaviš

Karma nije bula, sve ti vrati“

Zarobljeni u digitalnom svetu, naviknuti na više virtuelnih života, priučeni materijalnim aršinima – „sve i odmah“, svesni izlizane maksime da je „život samo jedan“ i da kako kažu „nema repeat“, klinci sa Ceraka, u kome u jednoj meri odrastanje podseća na njihove hiperbole, oni ipak umeju i da se zapitaju:

„Je l’ imaš trip kao da gledaš kroz san i nikad da prođe dan
Je l’ nekad sediš u gomili i imaš osećaj kako si sam.“

O toj samoći se vredi zapitati.

O mladosti

Dok mi uši pune Arsenovi stihovi, smišljam kako da sublimiram utisak o tome da li će mi Crni Cerak, čijeg melosa zbog personalne estetike nisam baš ni ljubitelj, na bilo koji način uticati na um.

„A jutros već su drugi mladi“ taktira mi po bubnoj opni, na Pionirovim slušalicama.

Pa srk espresa, a ne iz fildžana.

Pa nekoliko slova na tastaturi MacBook-a, a ne na Oliveri Letteri.

Jer nekako se, ako niko nije primetio, XXI vek ozbiljno zahuktao. Nudeći nam izbor na nepreglednom horizontu.

I u tom izboru, poslušam nekoliko Cerakovih stvari u kojima jednostavno ne vidim svoj put. A malom detetu radije pustim Kolibri.

Da probam da ga spasim od sveta koji su nam napravili, a o kom me je Crni Cerak, eto, mimezisom obavestio.

I hvala im.

Nek ostane svedočanstvo šta smo kao civilizacija dozvolili. I o čemu se danas peva. Jer istina, nažalost, često zaboli pa se iz nje rodi transformacija.

21/12/2021 / 0 Comments

Plač kroz kabl

Juče me je rastužio interfon. Do ivice suza.

Najobičniji uređaj, već gotovo deceniju disfunkcionalno skutan iza vrata, u stanu u vojnoj zgradi broj jedan, u nekom tamo naselju. Tu smo mi, deca vojnih lica, oduvek osećali da smo za nijansu važniji. Ili makar zaštićeniji.

Nedavno su na zgradi zamenili vrata da nam pijani klinci ne bi ulazili u podrum i vršili veliku nuždu.

U vojnoj zgradi gde je jedan oficir u penziji skoro izvršio samoubistvo pošto više nije mogao da podnese bolest. Gde je drugi oficir nekad ranije sa pištoljem kružio da otera heroinske zavisnike koji plaše decu.

Juče je zazvonio brat od tetke koju je kao i mnoge u raj odvela plima smrti prethodnih godina. Javio sam se i shvatio da pritiskom na dugme ne mogu da otvorim vrata. Jer to više nisu ista vrata.

Ali više nismo isti ni mi.

Podsetio me na vreme kada smo, o Božiću, najpre vojnim kamionom doterali stvari, a potom došli i mi. Rođeni brat je sa sveže operisanim slepim crevom silazio da pozvoni, a ja se javljao. Pa onda zvonio ja, a on bzzzzao otvarajući vrata odozgo. Tih godina interfon nam je bio spejsšatl.

Kada sam se pre dvadeset i kusur godina izgubio, proučavajući alternativni put od škole do kuće, natpis Marković nagovestio mi je koja je moja zgrada. Pa sam godinama kasnije nastavio da sanjam kako uz broj stana ne piše moje, već ko zna čije prezime.

To je ista ona slušalica koju sam podizao kada sam kritikovao najboljeg druga jer smo se potukli zbog sličica, tvrdeći pazar da siđem na još partiju fudbala.

Zvonio je i kada je dolazio poštar sa okruglim naočarima i dioptrijom ispod minus dva.

Kada smo nakon turbo pijanke išli da kajemo grehe nedeljom ujutru i kada smo nespremni polazili na pismeni iz matematike.

Raspoznavao sam po zvuku da li mi to dolazi otac iz unapred izgubljenog rata sa NATO bombama, ili majka sa pijace.

Da li zvoni Boki ili Aca.

Slušao sam ga kada je kasnije nespretno tanke ruke gurala jedna devojka koja je nestala među svetlima grada i kada su dolazili iz policije.

Ne sećam se kada je poslednji put njegov prodorni zvuk zatresao prozore. Pre deset godina. Možda i petnaest.

Reci da li ćeš noćas moći ostavit’ sve, svoju kuću navike ljude i poći a ne znati gdje

Zazvonio je baš u času dok razmišljam o opciji da na neko vreme napustim stan koji sam posle dolaska iz Herceg Novog pokušavao da prihvatim, boreći se sa anksioznostima nepripadnosti.

A koji mi je sada postao omiljeno utočište.

Tu smo ispred, konačno dobili park o kom nam je majstor Trajče sa pištoljem zadenutim za pojas, govorio početkom 2000.

Naravno, nismo mu verovali.

U vreme kad pred praznike naiđe prvo talas nostalgije, pa ga nadjača cunami depresije, hvata me tradicionalni dert u kom preispitujem jesam li dobro postupio svih ovih godina.

Ne smatram naročitim uspehom večni ostanak na Balkanu, ali mi je ipak, uprkos svemu srce na mestu jer sam tu.

Zanedostaje li mi komšiluk u kom i nije mnogo važno jesi li bivši načelnik VBA ili desetar, uvek ću moći da prošetam i dobijem iskreno „dobar dan“ i od mornara i od pilota i od padobranaca.

Bez obzira na to u šta me mlin svakodnevice pretvara, moj interfon još uvek radi. Tamo mi stalno zvone savest i snovi.

U prostoru između sada i juče zauzdava se ego i nalazi mera između surove budućnosti i izvesne, ali nepovratne prošlosti.

I kada mu jednom počupaju instalacije, zvoniće u sećanjima.

Baš tamo gde je juče otekla i jedva primetna suza.

17/09/2021 / 0 Comments

O vojnicima i generalima

Govori mi pre neki dan prijatelj, kako je na poslu dobio odgovornost za koju nije siguran da joj je dorastao.

„Ja sam čitav život vojnik!“, kaže mi, „Sad bi trebalo postati general.“

Stanem, pa porazmislim kojom se filozofijom života, evo već tri decenije sa kusurom, rukovodim. Da li mi više pašu epolete ili nove čizme? Metaforički pričano, razume se.

Ne znam kakav je svet bio ranije. Koliko je važno bilo biti Stevan Sinđelić, u vreme kada ti glava postane građevinski materijal za morbidnu kulu straha. Da li si gradivni sastojak i za života, ili samo kad ti se uzme skalp. Kako god, svet se, a sa njim i civilizacija, očito loše reciklira i iz istorije uzima samo površne putokaze koji vode u pogrešnom smeru.

Arhetipovi su, odvajkada, nepromenljivi. Posmatram mesecima, ljude u okruženju kako sami sebe busaju po grudima, tražeći da im zazveče toke. Veruju kako su važniji od drugih. Kako su atlasi na čijim plećima počiva svet, država, opština, firma, porodica. Lažno junački dižu mačeve, sa „napred!“, a ne „za mnom!“ mantrama.

Suština generalske pozicije, jeste konačno nadvladavanje hijerarhije. Penjanje na tron. Taj vrh, na kome bi trebalo stajati, postojan je onoliko koliko je temelj dobar. A ako o hijerarhiji govorimo, onda su svi oni koji su potčinjeni, zapravo kuća i okućnica onima na vrhu.

Tako bi makar trebalo da je. Krhkost i labavost odnosa, međutim, generalisimusima koji uobražavju svoju važnost, svodi se na zabadanje noža u leđa, „kalif umesto kalifa“ pokušajima, rušenju trona i stalnom podrivanju temelja, dobro znanom metodom mešetarenja.

Takvi se, karakterni generali, među sobom takođe, vole da podriju. Sujetni su, egoistični, život svode na merenje sa drugima. Što im je put ka „tronu“ bio izazovniji, to su na njemu iskompleksiraniji.

Generali, metaforom rečeni, na svojoj važnosti rade držeći svoje potčinjene na kratkoj uzi ucena, a ne u dvorištu poverenja.

Često posežu za osvetom, kao praksom. Za razliku od vojnika, koji se osvetom služe tek onda kada osete izdaju.

I ko koga, u tom ciklusu uopšte ima za mošnice?

Ako i postaneš general, u životu uvek treba da znaš da si najpre bio vojnik.

Kada general okrene leđa stroju i ode, na njegovo mesto dođe novi, a njemu ostaje sramota.

Kada vojska okrene leđa generalu, sva njegova moć postaje očaj, a oni slobodni nukleus bez matice, od koje suštinski nikad nisu ni zavisili.

Savet prijatelju:

Bolje uvek biti čestiti vojnik, nego ražalovani general.

14/06/2021 / 0 Comments

Vlasta gandi – vesnik proleća

Reko bi neko da previše pažnje obraćam na niške skitnice, ulične pijance i društvenu marginu. Biće da je to zbog toga što ih u gradu Nišu, u poslednje vreme, ima sve više. No za razliku od moralne sirotinje, što se nakotila po kožnim foteljama i zgradama visokoplafonkama, ova se sirotinja još uvek služi duhom, koliko toliko zdravim.

Nisam jedan od onih koji je sa njima “čuvao ovce“, ali sam neretko želeo da čujem njihove životne priče. Ne zato da bih po razgovoru odahnuo i rekao, “dobar sam ja, kakvih sve ima.“ Ne zbog toga, iako to svi radimo. Ali se ložimo na altruizam. Radim to, najpre zato što će mi biti krivo kada odu na konačni sud, a reč nisam prozborio s njima. Jer su mi sugrađani. Puni slikovitih priča. A teško da je nekom šta dobro donela naknadna pamet.

Jedan je prepoznatljivi niški ulični boem, jednom zahvatio masnu i zelenu vodu iz Nišave. Neko je dvoje mladih gledalo ovaj čin i komentarisalo: “Kakav je odvratan, da l će ovo da popije?“.

Onda je mladić bacio neboplavu limenku nizvodno. Starčić obraso u bradu i kosu, seo je na klupu, zapalio cigaretu, a pepeo tresao u to parče zahvaćene reke. Potom je pikavac bacio unutra, a sve zajedno u kantu. Onda je nestao. Od tada ga nisam video.

Pre neko veče, dok se prasak staklenih flaša u susretu sa betonskim pločama, duž keja, mešao u frekvenciju našeg razgovora, razgovarao sam sa Vlastom Bajramovićem. Za razliku od mnogo puta, ovaj put imao je manje od 2 promila u krvi.

Za one koji ne znaju, pomenuti gradski oriđinal je čovek poznatiji i pod nadimkom Gandi.

Njegovu improvizaciju na temu, čujete u subotnja jutra, iz čarobne frule. Za sebe kaže da je ciganin, a ne rom.

Osim dijagnoze bolesti zavisnosti, ima ih još sijaset, ali na njih me obraća pažnju. U duševnu bolnicu ide samo kada mu alkohol dojadi, pa bi malo da se dovede u red.

Ima godina koliko i moja majka, Bred Pit, Džoni Dep ili Rambo Amadeus. Istina, izgleda dosta starije.

Razgovarali smo o smislu života. Kaže da ne želi da živi kako mu drugi kažu da treba.

Nedavno se uselio u novu – staru kuću na keju. Rodni Komren mu je daleko. Još kaže i da se seća dana kada se prvi put zaljubio u vaspitačicu iz doma na Panteleju.

Na pitanje šta je za njega sloboda, odgovara “Sloboda je subota!“ Moram da priznam da je i meni postala.

Gandi tvrdi da je ime njegovog oca pogrešno upisano. Ubeđuje me da mu je otac Šaban Bajramović i tvrdi da Šaban nije imao samo žensku decu.

Možda bih mu i poverovao da nije insistirao na tome da mu je majka Esma Redžepova. Što je mnogo, mnogo je. Ali je bar zabavan.

Saznajem još da je služio vojsku. Video je more.

Ponavlja i već ustaljenu mantru da u Srbiji ima dosta majmuna, a nema ga Tarzan. I tu je u pravu. Tarzan je majmun koji je utripovao da je Tarzan.

Vlasta kaže da sumnja da će ikada biti bolje. Za njega je bolje, kad je flaša punija od polovine. Zato u pijana jutra, vrlo često, odlomi po koji cvet iz gradskog zelenila i pokloni ga devojkama.

Razmišljao sam o tome zašto je prihvatio taj univerzalni simbol mira – nadimak Gandi. Ne isključujem mogućnost da je zbog toga što ga usijane klinačke glave istuku u proseku jednom za veče, a on na to odgovara ćutanjem. Ujutru se uglavnom ne seća ko ga je tukao, ali ga boli. Kao i svakog čoveka.

Boli ga nepravda, nemaština, nebriga. Ali o tome ne priča često. Samo zaigra svoj rokenrol-pank ples. “Rokerooo!“ reko bi on.

O tome koliko ima dece, nije baš ujednačen. Nekad pet, nekad šest.

Kada u jesen ptice selice odlete na jug i svene i najuporniji list, Gandijeva frula još dugo odzvanja po sve praznijem keju. A onda nestane i njega.

Nego se on, za razliku od mnogih, što odavde odlete da se ne vrate, na proleće ipak vrati. Pa mi ulije nadu da ostanem i borim se.

Da ne završe baš svi na ulici.

I da ono “čistićete ulice“ već jednom dobije pravi smisao.

04/06/2021 / 0 Comments

Vilinska himna

Jesu to poljem opet prošli lovci?
ili su i ovde sve opsene
kao za gradskim šankovima
gde iščezavam.

Na komšijskim krovovima
sova sriče opelo
i slavuj je okrenuo na bluz.

biće da je do mene.

Noć je omiljeno vreme za razmišljanje
zašto su uvek rušili gradove
padale Troja, Rim i Carigrad
umesto
da se sakrijemo u seoski korov
i slušamo
kako se bratime prošlost
i sad

Ako smo i morali da se rastajemo
zar nije bolje da smo to radili po šumama
kao hajduci
pred zimu
bez svedoka

da ne uvlačimo u tu našu priču
slučajne prolaznike
i da ne prljamo trgove
ta vekovna zlopamtila
svojim sudbinama

Jesu li to poljem opet prošle vile
Ili sam samo sanjao
neke obrise
što podsećaju na njih.

25/05/2021 / 0 Comments

Bog je moj pastir (Kućica za ptice selice)

Zaboravio sam molitvu
u
svom tom praznoslovlju

svaki put iznova sahranjujem
boga
po čekaonicama i šalterima

on je plemić
za njega ne važe pasoške kontrole
rasporedi letenja
aviona

nas dvojica uvek odvojeno putujemo
i vazda
svako za sebe
stižemo kući

preglasni su u meni
zvuci polazaka i dolazaka

potrebni su nam vekovi tišine
da se ponovo nađemo

kroz šapat u sebi te tražim
da te, brujanjem glasa
slučajno ne oteram

zaboravio sam molitvu

svom tom praznoslovlju

zaboravio sam da ćutim
da sedim miran
da čekam
i ne mislim ni na šta

iza kapaka skriven i nasmejan
kroz šapat da te dozovem
bog je moj pastir
bog je moj pastir
bog je moj pastir

Autor je makedonski mag od pera, poetski duhovnik Gjoko Zdraveski

Skitnička poezija iz zemlje večitog Sunca

24/05/2021 / 0 Comments

Let

Noćas je neko odgrizao mesec. Trifun je sricao besedu, nedaleko od mosta čiji se jedan kraj već obrušio u vodu. Mumlao je sebi u bradu. Dve devojke su izašle iz taksija i prokomentarisale:
“Ovaj se preforsirao noćas“

Trifun je ponavljao “Samo padobranci znaju zašto ptice pevaju“.

Proleće se tek merkalo sa suncem tih dana. Prohladne večeri. Nakostrešena koža i miris polena. Neko je kijao. Trifun se nije obazirao, gazio je krupnim koracima pored Nišave, idući prema kasarni. Sutra mu je dan D. Od sutrašnjeg skoka, zavisilo mu je da li će ga komisija oceniti pozitivno. I da li će opet moći da skače. Pošao je na spavanje, kao da mu je poslednji put.

Kada je ujutru, dvokrilni avion AN-2, praveći polukrug po pisti, prošao pored njega, Trifun se zagledao u otvorena vrata i pomislio da ovog puta izleće hrabro, kao kad je napuštao uterus i grabio rukama, hvatajući novi život. „Ako želite da živite, setite se rođenja“ opet je izgovarao u sebi, dok su mu usne podrhtavale kao da sriče molitvu.

Ušao je poslednji kroz otvor na boku aviona, dok mu je lice zaklanjala senka oblaka što je po nebu šarao nepravilne oblike. To ga je podsetilo na detinjstvo. Na očev savet da se uozbilji. Na majčin glas kako vojska nije za njega. Okrenuo se prema bratu iz jedinice, ne skrivajući strah od svega što ga čeka. Tražio izvor podrške u njegovim očima. Skrivati strah pred prijateljima je isto kao podmuklo lagati samog sebe. Pokazivati ga pred neprijateljem, to je već smrt pre smrti.

Seo je sa leve strane aviona, bliže vratima. Posmatrajući kako pod njima ostaje zelena trava koju preseca asfaltna arterija, nije skretao pogled sa kružnog prozora. Motor je rolao u ritmu mitraljeza i duple pedale bas bubnja, penjući prvo stotine, pa hiljade metara iznad Niša. Trifun je čvrsto stezao vezove na nogama, krijući dlanove koji su se znojili.

Slušao je kako vetar plete simfoniju po krilu aviona. Spremajući se da ustane razmišljao je samo o tome kako će da se namesti pri letu.

Pod avionom je nestajala potkovica Suve planine, banjsko brdo, a ispod smoga nazirala su se tri solitera u Durlanu. Setio se plavih očiju jedne od onih što su sinoć komentarisale njegov izgled, par hiljada metara niže. Na bezbednom.

Kada je instruktor komandovao „Spremi se“, vrata Antonova razjapila su se, poput paklenog grotla, usisavajući vazduh. Trifunu je zaigrao obraz.

Gledao je kako avion ostavlja prvog iz jedinice da u nebeskom plavetnilu ostaje samo nesvrstana tačkica. Kao kap u okeanu. Onda je skočio još jedan.

Iskočili su svi.

Kada je Trifun došao na red, učinilo mu se da čuje majčin glas i pored aviona vidi pticu. Trepnuo je da uguši opsenu i zakoračio.

Raširio je ruke i podigao glavu, puštajući da ga vazduh šamara preko užarenih obraza koji su goreli od treme.

Kada je osetio da su mu obe noge napustile avion, čvrsto je povukao ručicu. Čekao je da kupola izađe iz kontejnera i napuni se vazduhom. Glava mu je poigravala gore dole, dok je sve jače osećao otpor vazduha na svojoj koži. Osećao je kako naglo propada i kako više nikoga oko sebe ne razaznaje. Primetio je da nije osetio cimanje konopa već da kupola proizvodi neujednačeni zvuk. Kao kada pod punom brzinom, spuštaš biciklu niz liticu, sa otkopčanom jaknom.

Trifun je poslednji let leteo brže od svih. Nebom se prolomilo:

„Otkaz, imamo otkaz“

Trifunu se učinilo da ispod sebe vidi lastu. Leteo je ka njoj, kovitlajući nogama, a potom uleteo u oblak.

Sa jednog prozora, negde u daljini, jedan je zamišljeni mladić posmatrao padobrance.

Nije stigao ni da prokomentariše, a Trifun je već na krilima laste odleteo. Nad njegovim telom nadvila se sanitetska služba koja je uzaludno pokušavala da mu stavi kragnu.

Sa zvučnika je drečao Dilanov „All along the watctover“.

Jesu sve smrti takve? Stanu između nečije dve kafe. Između dve pesme. Ili dva treptaja.

15/04/2021 / 0 Comments

Kalkanski krugovi – folklorna fantastika u službi kinematografije

SPOILER ALERT

Jedva da sam pošteno odgledao poslednju epizodu serije čiji scenario i režiju potpisuju Đorđe Milosavljević i Milan Karadžić, a već sam se vratio na početak. Tako te valjda „urade“ dobre priče.

Da je onaj ko je skovao naslov, imao na umu reč „kalkan“ koja na turskom jeziku znači štit, na pamet mi je palo tek onda kada me je serija ozbiljno uvukla u levak. Ako bih je opisivao mirisom, onda je to bez sumnje miris oskoruše. I to onakve kao kod Slobodana Džunića. Sva odiše nečim nečastivim, zakulisnim i folklornim. Ali na šumadijski način.

Pomeranje fokusa iz grada u selo

Može se reći da je ovakav dramaturški pristup, u poslednje vreme, u srpskoj kinematografiji odličan mamac za sve one koji su se zasitili i umorili od gradskih bajki, gde su pepeljuge u tangama, a balovi na splavovima. No, uistinu, početak opet namiguje kriminalu, ali veoma brzo fabula se premešta na front u kome su jednako bitni miris smilja i jaglička, tlo i mitovi. To sve, pretežno je lišeno patetičnog, da ne kažem bajićevskog kičerisanja i predstavljanja najgorih stereotipa o srpskom seljaku.

Trenutak kada se Miona opire boravku na selu, gde ju je zbog bežanja od urbanih problema sklonio otac, apsolutno je dramski opravdan. Ako uzmemo u obzir kako je izgledao srpski rural prethodne covid godine, jasno je da su mnogi iz grada, selo smatrali kao adekvatnu zamenu za klub, samo što se piće ne hladi u kibli, već u planinskom potoku.

Stoga je perspektiva digitalnih nomada sasvim na mestu, kada govorimo o Mioni i napaćenom joj ocu– arhitekti Dejanu. Oboje od Matića.

Zabran nekome daje, nekome uzima

Malo kome je ova sentenca iz podnaslova uspela da promakne u deset epizoda priče o gubavcima, incestu, podignutoj brani između prošlosti i budućnosti. Kako zbog toga što je u pitanju finesa za nagoveštavanje dalje radnje, tako i zbog toga što je izgovara veličanstveni Žarko Laušević koji je u ulogu Velibora ugradio sve svoje prethodne uloge i facijalne ekspresije koje nesumnjivo potiču iz nekog ličnog, duboko posejanog tragično-uzvišenog.

Da zabran (zaštićena šuma) zaista nekome daje, reditelj i scenarista nagoveštavaju nam kroz scene u kojima Velibor vaskrsava polumrtve životinje, lečeći ih narodnom medicinom, biljkama i zemljom. Ako u to utkamo i metaforičku karakterizaciju u imenu velikog borca, već na početku srećemo izuzetnog osobenjaka.

A šta je u Kalkanskim krugovima zabran? Pa to je onaj štit iz naslova serije. Mesto u kome su navodno svojevremeno u karantin sklanjani gubavci. Premda se u jednoj od poslednjih epizoda, nakon pokušaja samoubistva pukovnika Konstantina Markovića, gledalac navlači i na trag da lepre možda nikad i nije bilo. Pogotovo u rečenici u kojoj prisutni iz prošlosti govore o nekakvom ugovoru i testamentu pukovnika Markovića koga tumači Igor Đorđević.

Isti nam taj lik saopštava da je ljut jer žena koja sa njim u zabranu živi, ne stari, dok on propada.

Ne bi se reklo ni da se na kraju serije može dokučiti ko su zapravo Pukovnik Marković i Baba Guba, ali je nesumnjivo da se tamo, iza krečom obeleženih granica kalkanskog kruga, i vreme i mesto tumače drugačije.

Adam, Eva, Romeo, Julija

Kao što to uvek dobro funkcioniše u zapletima, valja dati antagonističke likove, grupe ili porodice. Porodica Matić u nekoj je vrsti šuma u komunikaciji sa porodicom Jakovljević, iako isprva ne saznajemo koji je to razdelni motiv između ove dve doljanske familije. Matići, od kojih su i Dejan i Velibor, kriju neku drevnu frustraciju koja ne pripada njima kao pojedincima, već izvesno njihovom porodičnom kontinuitetu. Sa druge strane, među Jakovljevićima srećemo Veru i njenog sina Ranka, čije su pojave takođe mistične. Reditelj nam scenama narukvice koju na ruci nosi Vera Jakovljević, a koju Velibor odnosi bradatom stvorenju u zabranu, nagoveštava neku dublju povezanost ove dve porodice. Na koncu, u poslednjim scenama, narukvicu dobija i Dejan. I to lično od lepe Gubavke, koju sreće na ruševinama u zabranu.

Kada u jednoj sceni Verin sin Ranko, Velibora nazove tečom, a ovaj mu uzvrati sa svastiću, jasno je da Vera ima sestru. O ljubavi Velibora i Verine sestre saznajemo tek onda kada Miona pronađe vezu između Velibora i šumskog stvorenja koje je ništa drugo do Veliborov mentalno oboleli sin koga otac u zabranu krije od institucija. Fenilketonurija, kako on naziva bolest od koje mu sin boluje, zapravo je, prema njegovim, rečima oštećenje nastalo iz ukrštenih hromozoma srodnika. A kako su to oni srodnici? Pa tako što je i njegovog dedu, ali i Jakovljeviće rodila ona ista Baba Guba, koju unutar kalkanskog kruga čuva pukovnik Konstanin Marković. I koja očito živi večnije nego što mislimo.

Jedna je velika zavrzlama, i dobar foreshadowing za narednu sezonu napravljena onda kada vidimo da upravo isti likovi koji glume Gubu i Pukovnika (Nina Janković, Igor Đorđević), u savremenom dobu igraju mladu naučnicu Svetlanu Marković (gle čuda, isto prezime kao i pukovnik) i njenog momka, doduše sto godina savremenije obučene.

I dok Svetlana Marković radi na eventualnoj zaštiti zabrana kao kulturno-istorijskog spomenika, na njemu bi da gradi investitor koji se zbog sinovljeve astme vratio u selo. Trenutak kada Svetlana ne dozvoli da se na tom mestu zida hotel, jer se, kako kaže, tamo susrela sa samom sobom, predstavlja nešto što nalikuje Ahasveru, večitom lutalici kroz vreme.

Da Baba Guba rađa maltene svu decu koju potom donose onima koji baš i ne mogu da začnu, nagoveštava i situacija u kojoj početkom XX veka, mladi dečak, prolazeći pored majke i sestre, kaže sestri: „Idem u šumu, da ti obiđem majku“. Na to mu sestra, naočigled majke izgovara: „Mama ti je u kući, bato“.

Ovaj, na prvu loptu nebitan detalj, još nam sredinom prve sezone nagoveštava činjenicu da tamo iz zabrana, Doljani donose decu. U tome Marković i njegova lepa Guba nalikuju prvim ljudima, od kojih potiče čitavo čovečanstvo. Pa bi se moglo smatrati da je i samo selo Dol zapravo metafora, a da se ova priča može tumačiti u biblijskom ključu. Dok negde u pozadini u mojoj glavi odzvanja Ujevićevo „Pobratimstvo lica u svemiru“

Još malo folklora

Cepanje čaršafa i nošenje u šumu pokraj zidina nekadašnjeg manastira nije svojstveno samo Bori – seoskom dućandžiji i ciciji, već se o tom obrednom dozivanju poroda govori i kada se priča o Dejanovom ocu, a Veliborovom bratu Momčilu, čiji duh igra Voja Brajović.

O verovanju da iscepani čaršaf pomaže mladim devojkama da zanesu, ne govori se u detalje, ali činjenica da se Borinoj ćerki, tik pred abortus, dogodi da joj neki glas kaže da odustane, nagoveštava da je ovo folklorno verovanje plodotvorno. Da ne ostane nejasno i to kako Brajović igra duha, reći ćemo da se nepokretnoj babi simboličnog imena Zdravka, u poslednjoj epizodi javlja duh Momčila i odvodi je na nebesa. Dok njena napaćena ćerka napokon dobija priliku da proživi, Zdravka konačno ustaje iz postelje, izlečena od Veliborovih travki, zemlje i korenja i mesi pitu. Scena u kojoj ona leži u krugu posutom brašnom, kanda nagoveštava bitnost ove osobe koju će izvesno u narednom periodu razraditi.

Njen lik posebno je interesantan i zbog toga što izgovara rečenicu da je Momčilo stalno posećuje i da je počeo da zida kulu i bunar koji će jednako biti važni i Veliboru i Dejanu, uprkos tome što je Momčilo već od početka serije mrtav.

U ovim se replikama prepliću fantazije slovenske mitologije i dilandogovski narativi, koji ostaju nepoznanica, izvesno za narednu sezonu.

U srpskoj tradiciji se kraj bunara rado okupljaju demoni i vile, a sve to temelji se na verovanju da je bunar ulaz u donji svet, nav, had tj. pakao.

Bunar je još i vitalni put između neba, zemlje i podzemlja, a spaja elemente vode, zemlje i vazduha. Slovenska mitologija još poznaje molitve besovima kraj bunara, a kroz njih se komuniciralo sa mrtvim svetom. Kod svih je Slovena ovo mesto jako važno za hranjenje duhova predaka i nečistih sila, kako bi se obezbedio napredak potomcima.

Nema li simbolika kule i bunara, poentu baš u tom spoju paganskih verovanja, sinapsi između prošlosti i budućnosti, i ponovnog zidanja Vavilona u kom će se svi iznova razumeti i obrnuti krug do početka, ostaće nam da maštamo, dok nam Milosavljević ne nastavi sagu o Gubinom Dolu.

Kako god, nema sumnje da je reč o jednoj kompleksnoj naratološkoj tvorevini, koja je vešto isprepletala tradiciju sa inovacijom, predanja sa istinom i minula vremena sa onim koja dolaze.

08/04/2021 / 0 Comments

Istekla je rana – Plamen Glogov

U skute stavi moj ljubavni zov!
Da čujem srce kako bije ti.
Noć ta je crnja nego smrtni rov
I padaju, padaju komete

Čelo nek moje je tvog poljupca krov!
Da na tvoj dah me topli seti
Silazi meni stražar, beskrvan, surov
Na zmijama jaše krilatim

Ne šaraj mi pod kapcima čitav svet nov
lepoti tvojoj nek me vodi most
zemljo, mrtvak sam za tebe gotov
ali je živa sva moja ludost

Da, ustati hoću da kolo zaigram
Mladoženja da sam, da sam kolovođa,
Sav od vina pijan da savladam neman
Kuću nam sazidam, zvezdama se dam
Potoku što spava kaval zasviram
Da uzbunim zvukom duhove Balkana
O ustati, da
Istekla je rana

Umij me u suzama, ljubav si mi još
Za večni mi san uspavanku poj
Pored mene stavi pozlaćeni nož
Protiv moga srca dobila si boj

Autor je bugarski pesnik, naučnik, pozorišni reditelj i scenarista – Plamen Glogov

Prepevao KumuloNiMbus