Kumulonimbus

Borba u oblacima

Archives (page 2 of 5)

Jesenja

Nisam ja skupljao kestenove
da bih njima gađao goluba
što mi se muvao tuda
već sam jurio negde
tvoj pogled plavi
u parkovima gde te više nema
i gde si svraćala
na po jednu s nogu
tamo se nikad nismo sreli
a ja sam verovao
da ćeš da se javiš.

Nisam ja zalud spavao na klupi
u mraku tvoje prestoničke šume
jesenja jutra čekao u rupi
u zvezdarskoj noći
štimovao strune.

Niti su leta više iste boje
a nismo više isti
ni nas dvoje

Tvoji su snovi
sad na naslovnici
a moji prestali su
da postoje.


Al kad zažmuriš
tamo su senke
koje kad usniš
sve su ti iste

pogledaj bolje
u mrak
gde rušiš
mostove
i gde te strah
odveo

naći ćeš
senu
što sija
tvoje su mutne
đavolske oči
u njoj još uvek

beskrajne
čiste

Obale

Osete li,
negde u Džakarti
da zatrese
kad ti uronim u oči
i sprečim
da zaboraviš jesen
u kojoj si po noći
jednom
pobegla
od moje pesme.

Kakve su to godine došle
na semaforu se mrštim
prstom pokazujem “nemoj“
A oni kažu “kume“
I ne veruju
da nemam
stvarno znači nemam.

Probudi li
zemljotres
nekog u Parizu
kad te u snu pozovem na ples
ko dvorska luda markizu
a ti izmakneš
ko zna kuda.

Kakve su to godine došle
u kojima umire Maradona
i ljubimo se preko telefona.

Da makar sneg
zaveje put
do mrtve javke
gde te čeka
moj stih
gde me čeka
tvoj kuršum.

Ostarim li
biću
ukleti vesnik
da smo postojali
u pesmi
samo
i
otimali se za refren
mada oboje znamo
da je moj pesnički gen
davao tebi
da si tamo.

Kakve su to godine došle
sada
kad
balade sviraju
po durskim skalama

neuki pijanisti
raščinjeni majori
ražalovani duhovnici
pijanci bez flaša

i prazne obale
bez tebe
i nas.

Godina in memoriam-a

Postoji u Boki Kotorskoj divan običaj da se rađanje novog Sunca slavi feštama širom Zaliva. Tih dana defiluje se kroz grad, često pod maskama (ne hirurškim). Nastupa gradska muzika, a kao finale manifestacije sudi se lutki natprirodne veličine koju od mesta do mesta zovu Karneval ili “Krnjo“.

Karneval je groteskna personifikacija onoga što je po lošem obeležilo proteklu godinu. Lutka svake godine dobija različito ime, u zavisnosti od situacije. Kada je bokeljske palme opustošio insekt surlaš, u Risnu je paljen Surlaš Palmotić. Jasno je zašto su još, širom Boke, paljeni i Mito Kovertić, Obećanko Lažović…

Kao neko ko se dvaput rodio, jednom na moru, a potom i na kontinentu, žao mi je što ovakvog običaja nema u Nišu, gde arčim ove godine. Bilo bi tu svačega za zapaliti.

Ako bih kumovao predstojećem “Krnju“ sigurno bih ga nazvao “Krunislav Virozić“ a izgledao bi kao ražnjić na kom su naizmenično nataknuti 2-0-2-0, s tim što bi nula bile grozne korona bodlje.

Jedan moj zalivski komšija, hteo je, svojevremeno, da na šetalištu u Herceg Novom prebije Ivana Bekjareva, zbog uloge krvoloka Svetozara Vujkovića, upravnika logora „Banjica“ u istoimenoj seriji. O glumačkoj veličini Bekjareva sude njegova dela, a o maestralnim bravurama, to da je neko zbog uloge hteo da se sa njim fizički obračuna. Ove godine je poslednji udarac Bekjarevu zadao pomenuti ovogodišnji “krnjo“ koji bi svakako trebalo da gori na lomači.

Jutra mi, čitave godine počinju tako što najpre proverim telefon, da otklonim sumnju da su propušteni pozivi i poruke u vezi sa onim najgorim.

Na rođendan mi je umro drug.

Pa tetka.

Prvi deo godine više me je bilo po grobljima nego po kafanama.

Potom prelistam medije, strahujući od crno-belih fotografija. Danas sam video da je u Nišu otišao čovek koji je odsvirao najpopularniju izviđačku pesmu, kod kog sam imao prvo televizijsko gostovanje i koji je po gitari dobio ime – Tambura.

Nedavno poklekao i jedan od programskih direktora praznika Mimoze, gde takođe spaljuju Karnevala. Zoran Živković.

Krenem li kroz telefonski imenik, sve je više onih koji mi se na broj neće javiti. Nažalost, ne zbog toga što me izbegavaju.

Ostaju još neko vreme neodjavljeni sa facebook profila gde se gomilaju tagovi. Mnogi od njih jedva da su pamtili šifre, a kamo li istraživali dugme „What will happen to may Facebook account if I pass away“

Poneko zaradi i mural.

Ono – “samo nek je zdravlja“ u ovoj godini je dobilo kristalno jasnu poentu.

Dobro smo jer nismo ništa gore nego drugi, a ne zato što stvarno jesmo.

Još uvek ova godina mnogima nije ni počela, a već joj se evo bliži kalendarski kraj.

Ionako, u životu stalno čekam nešto što ne dolazi. Ako po nečemu upamtim ovu godinu biće čekanje. Ono Borhesovo.

I po, nesumnjivo sebičnoj želji da među crno-belim fotkama ne vidim nikog svog.

Molim Vas da mi umesto “Srećna Nova godina”, predstojeći praznik čestitate sa “In memoriam – 2020”

Da mi se bar vratit u mirne vale Jadrana mog, pa povadit sidra, pa razapet jidra

Skica čoveka

Znam da i ti,
ponekad
gurneš četkicu
skroz do rese

pa se zakašlješ do suza
ili laktom
pozoveš lift,
udariš dugme
David Pajić
onda strčiš
pešaka do prizemlja
pre nego dođe
do tvog sprata
znam

da prvo pustiš muziku
pa startuješ motor
ili zaobilaziš pešake
na zebri
kao žuriš
zalećeš se na trepćuće zeleno
kao da ti je to poslednja šansa
jer možda ti baš na crvenom
ispred auta pređe
ko ne treba,
znam

nikad ne naručuješ kafu
pre nego što uvežbaš rečenicu
„meni malu do pola šolje
i Jameson
sa jednom kockom leda“
računaš 15% za bakšiš
smušenoj konobarici
iz Lebana
odakle li već
znam

U prodavnici
Super karticu nemaš sa sobom
Iako je nemaš uopšte
panično uzimaš više kesa
Jer ne znaš hoće li sve da stane
pa ih zajedno sa računom gužvaš
i stavljaš u džep.
Završe u filteru veš mašine
Gde je nekad završavalo 50 para
Ili poneki kamenom ispravljen ekser
I kažu ti: “Isprazni džepove pre nego što
ubaciš nešto u korpu za veš“
Znam

Ne okrećeš pantalone dok peglaš
i desnom rukom
pridržavaš telefon na levom uvetu
jer ne umeš da razgovaraš
dok je telefon na desnom
kao lošije čuješ
a u stvari čist trip
znam

da se ne javljaš na fiksni

i da taksiste pitaš “kako se živi?“

i da poštaru kažeš “sparina neka danas“

i da paziš na izraz lica dok

ti carinik pregleda pasoš

i da zamišljaš želju kad vidiš dugu

i da ne prolaziš ispod bandere

i nikad ti stopala ne vire van kreveta

gasiš bojler dok se tuširaš

i pu,pu,pu

i daleko bilo

i kucni triput

i pomeri se s mesta

“ma ne,
ja se ne bojim smrti“
da,da
znam i to

Mali oglasi

Oglas br. 11

Traže se vlasnici inicijala
pisanih malim slovima
u malom gradu
na klupama i snežnim šoferšajbnama.
Vlasnici skraćenica za ljubav
javite se pijanom Harlekinu
koji vas oboje pamti, ili je bio jedan od vas.

Ne sledi nagrada
jer niko ne nagrađuje dželate ljubavi
za nepotpuno odrađen posao.

Oglas br. 7


Poklanjam zaborav.
Nekorišćen.
Omaleo.
Fali uputstvo za upotrebu.


Prednost imaju nesrećno zaljubljeni!

Oglas br. 4

Hitno potreban vozač vremenske mašine
da nas što pre preseli u budućnost kako bismo više voleli danas.

Dvoje sa dijagnozom hronične nostalgije

Napomena: Imamo povratne karte

Oglas br. 21

Otkupljujem osvetljene Kodak filmove
neuspele fotografije i pocepane naslovnice sa našim likom

Šifra: Restaurator uspomena

Oglas br. 18

Prodajem inspiraciju.
Isluženu. Očuvan Patos.

Dodatna oprema: besana noć, antidepresiv,
Jungova “Sećanja, snove i razmišljanja“

Moguća zamena za muzu oldtajmera.

Oglas br. 5

Traži se
izdajica ljubavi,

poslednji put viđena kako folira ljubav
u svetu bez ljubavi
sa osobom koja ne zna šta ljubav znači
i kako gori. Bolje od čamovine
one u kojoj oštećeni traži spas.

Oglas br. 12

Prodajem plastičnog vojnika
što pamti frontove na tepihu ispod stola,
u dnevnoj sobi
i nemilosrdne opsade armije leve ruke.

Na poklon i dve kockice za igru
na kojoj su šestice potpuno izbledele
od čestog ponavljavanja.

Oglas br. 9


Traži se iskusan džokej
za jahanje kroz detinjstvo
na zarđaloj poniki sa kontrom
bez lanca
sa gepekom za mlađeg brata
i dinamom
bez svetla.

Redovno timarenje obavezno

Oglas br. 14

traži se
dečak koji ne vara kad broji do sto
i ne krije se iza onog ko žmuri.
dečak koji nikada nije bio “zeka iz daleka“
i nikada nije birao bele figure kad igra šah.
traži se dečak koji je uvek prvi žmurio
i uvek rado stajao na go, stavljao kamen u lift
da lift povuče,
dečak koji je hleb jeo sa obe kore
i nije ostavljao samo sredinu, a ipak čekao da stane vetar
da zajedno sa snovima ne odleti daleko
među brazde naboranog čela.

Oglas br. 3

Traži se izgubljen san.

Ne pomaze ni brojanje ovaca.
Kako koju izbrojim, vec mi nedostaje.

Skitnička poezija iz zemlje večitog Sunca

Nije ovo kritika. Niti hvalospev. Ovo je putokaz ka svežoj poeziji, lišenoj jeftine patetike, proklamovanja ili slepog praćenja recikliranih manifesta postmodernizma koji gdegde flertuju sa antikom.

Dugo mi je ”Kućička za ptici preselnici“ Gjoka Zdraveskog stajala na polici, pa sam je početkom 2017. pročitao u originalu.

Makedonski jezik sam uz filmove i muziku, institucionalno učio upravo od ovog čoveka. Jezik koji i Bugari i Srbi svojataju, ipak drugačije zvuči kada ga koriste pesnici. Ni srpski ni bugarski. Nego baš tako kakva je i ova zbirka. U isto vreme i rodoljubiv i kosmopolitski. U isto vreme i Mediteran i kontinent. I opet nesputan u svim tim odrednicama.

Da bih bolje dokučio emociju, preveo sam je, pa je iznova proživljavao na svom jeziku. Uprkos sličnosti, teže je nekad prepevati komšije nego Šekspira.

Šta je Kućica za ptice selice?

Je li to duhovna ispovest univerzalnog putnika?

Meditacija iz užeglih staničnih bifea?

Joga na vlažnom ubuđalom sedištu Niš-ekspresovog autobusa? Hod po ivici na granicama što se na Balkanu lelujavo menjaju?

Ljubavno finale?

I neko detinje suočavanje sa strahovima?

 Pa sve je to. I još mnogo šta.

Putujem, a odavno već nigde mi se ne putuje

Oseti se u prvim stihovima, vešto vezanim u celinu, a opet tako rastresitim da lirski subjekat prolazi kroz tesnac sopstvene duše. Klaustrofobično se glaveći tamo gde ga vodi radoznalost zastaje i kao na starim južnoameričkim medicinama, posmatra muzej sebe.

Da li to pesnik uopšte putuje igde ili pokušava da se otme od sidra koje je davno u detinjstvu bacio negde duboko u svoj strah?

To je pitanje koje te izjeda dok saznaješ da su mu sela milija od gradova, a kerovi od ljudi. Pa potom doznaješ da se iz larve strahova, na koncu, razvija neki leptir praznine, koji za razliku do običnog leptira traje duže od jednog dana. Nekad i čitav život. Ili kako to pesnik kaže –

„Ponekad sam prazan
kao poslednji autobus
skoplje – niš

samo dva – tri pandura
što služebno putuju
do kumanova”

Iza te potpune običnosti novog doba, u kojoj se smenjuju gradovi, putevi i ljudi, izroni čovek željan esencije, a ne kafkijanskog ponavljanja.

Duh koji bi da se, kao u uterusu ponovo sjedini sa Bogom. Ali Boga u silnim odlascima i dolascima, uvek zamene glasovi dispečera, trbušine pijanih konduktera i neko Esperanto praznoslovlje.

Pesme tišine

Ako se i u kojoj poeziji, umesto praporaca i čegrtaljki, pre može oslušnuti tišina, onda je to “Kućica za ptice selice”.

Skrivena u dalekom detinjstvu, odakle dopiru poruke, na jeziku koji jedva da razumemo. Taj muk iz utrobe, sjedinjen sa onim mukom koji dolazi posthumno jači je od žalopojki i manastirskih zvonika.

“umiremo a da ne odjavimo
sopstvene fejzbuk profile

večno ćemo živeti u tragovima
što smo ih ostavili
po zidovima i slikama
svojih prijatelja
umesto u njihovim srcima”

veli nam pesnik čija je poezija sva duhovna, a nimalo ne miriše na tamjan  i ne krije se iza vitraža ili arabeski.

Na momente osetiš kako se svetla velegrada prelivaju u u pomrčinu balkanske kletve ili nečastive ponoćne sricalice negde ispod tremova, u vajatima i prašnjavim vinskim podrumima.

Pesnik, što i ne želi da je pesnik, sagradio je od stihova kućicu za ptice selice.

Ova zbirka je utočište.

Da tamo prespavaju svi oni što se ne odriču snova, svojih brucoških ljubavi, uspomena, sebe i svih svojih malih bogova.

Izvor: Здружение ИНКА Youtube Channel

Nomadske beleške – solun “15”

Još jednom prvi januar. Dan tamnih podočnjaka.  Miriše na dim. Na barut. Na opiljak prošlosti.Sneg zatrpao emocije, sećanja. Nadu. Još jednom prvi januar zvuči kao cvileći škrip ogromne železne vratnice koja zatvara epohu. Uspeva onaj koji se nađe sa prave strane vrata. Samo onaj koji se ne okreće da proveri da li je zaključao.  Noć idealna za napustiti sebe. Oblaci su putokaz. Oni sigurno nemaju plan.  Vredi krenuti za njima. Možda mi jug otopi glečer čija kora sve više steže. Pasivni parazitski glečer. Pobeći ću sada dok ceo svet spava. Pobeći da se planeti prišunjam sa leđa. Da pronađem skrivenu lavinu gušta, pokrenem rotor muzike, razmrežim učmalu zimsku depresiju.

Tajna horizonta Foto:nm

Iz kupea pretposlednjeg vagona daleko otpuhnem dim. Ostavljam ga da varniči u zarobljenom trenutku dana iza čijih gladnih očiju vreba očajnička želja za nepovratom. Voz napušta svoj spokoj. Simetrično kotrlja sinkopu uspomena, razvlačeći je po teškim, ledenim, jednoličnim šinama. Deo sam tog voza.  I deo ideje da jedino korakom možeš uspeti da pobegneš. U kretanju je sigurnost.  Nostalgična vremena o generacijama koje su ostavljale pokoljenja u vozovima, pravili decu u staničnim bifema, pisali doktorate u vagon restoranima ostavljam osedelim penzionerima za utehu.  Za razliku od romantičarskih kotrljanja Vronjskog u vozu prepunom buntovnih patricija moj voz je prazan. I hladan. Ali još uvek vozi plebejce idealiste ka peronima podsvesti.  Ponoć je prošla. Voz je kasnio jedan sat. Ja sam stigao ranije. Sa kapom i rukavicama. Minus je zaledio i reči.

Do granice jednolični ritam nepoznatog kvadrata u obimu kruga. Er na kvadrat pi. Tdn tdm..Tdn tdm. Možda sam hipersenzitivan. Sanjam sunce.  Granica zvuči glupo. Budi me žena u teget unformi. Pitam šta treba da radim.  Trebalo je da pripremim pasoš. Sećam se da mi je neko rekao da su granice za ovce i koze. Ili će mi to tek neko reći. Nije važno. Zadržavam reči za sebe. Nostalgični voz iz zemlje „Posledice ideala“ ulazi u zemlju „Isforisarnog ideala Sunca“. Sanjam more. Voz se zahuktao. Stanica. Tdm tdn. Opet stanica. Još nekoliko stanica. Granica.  Dobrodošlica u „Zemlji povampirene anarhije“. Policiju mrzi da radi svoj posao. Kažu mi da dođem u kancelariju po svoj pasoš sa pečatom. Saputnik spava. Napolju je sunčano. Odlazim odvezanih pertli. Primećujem da je mesto u kojem sam samo nalik Hadu. Jedna glava Kerbera je na pauzi za ručak. Druga puši. Jednu za drugom. Treća razmišlja o kreditima. O dugovima. O mnogo dugova zbog kredita. Uzimam svoj pasoš i vraćam se u voz.

Lutam, dakle postojim

Paradoks.  Grčka reč, razmišljam. Nosim vunene čarape dok Sunce omamljuje pijane bogove na Olimpu. Desetine stepeni razlike u temperaturi. Saputnik jede. Ulicom paralelnom sa morem hodamo ka Suncu. Misli su mi paralelne sa snovima. Paralela. Opet grčka reč, pretpostavljam.  Para – nasuprot. Tako nekako. Snovi nasuprot životu. Razmišljam o predusreljivosti recepcionara. Koliko je bivših ljubavi, muzike i noći usađeno u njegove tamne podočnjake. U podočnjake boje prvog januara. Zna nekoliko reči na našem jeziku.  
Mora još uvek nema u vidokrugu. Samo čelične kočije jezde ulicom čije ime ne znači ama baš ništa. Ne meni. Ne još uvek. Egnatia. Sedim u desetak kvadrata. Napolju plus. Iznutra još uvek osećaji minusa.  Crni dim cigarilosa ispunjava prostoriju. Zabranjeno pušenje.  Saputnik zaključava vrata. Odlazimo ka moru. Horizont krije neku tajnu. Veliku. Osećam to. Ne znam šta je. Prvi put gledam taj horizont. Posmatram luku bez brodova. Još uvek zimuju. Bela kula je bila zatvor. Razmišljam o zatvoreniku koji kroz rešetkasti prozor posmatra more. I plače.Čujem  plač nepoznatog veka. Ostavljam ga da razmišlja o grehu.

U vernoj replici teksaškog Saloona privlačimo pažnju. Saputnik i ja. Sunce ovde kasnije zalazi. Otkrivam tajnu horizonta. Iza mora je sabor bogova. Horizont ne postoji. Tamo je Olimp. Kružimo rivom. Besmislena lutanja dobijaju boju. Godina počinje. Godina boje mandarine.
Ovih dana Zevs je zaspao. Nismo ga budili. Ares i Afrodita su u ljubavnom zanosu.   Ne znam nijedno žensko ime. Dozvao bih neko. Da vidim hoće li se okrenuti najlepša. Sofia. Maria. Despina. Egipatsko stopalo, arapsko tamnilo, iskrenost pijanih bogova u očima. Te noći bančim sa bogovima. Napio sam ih. Vreme je za spavanje.

Anarhija. Semafori bez boja. Ljudi sa idejama. Filozofi bez brade. Kafa umesto vina. Pivski stomak umesto spartanskog oklopa. I velika žuta crta po sredini ulice. Tek da podseti da sam pobegao. Da bežim. Nefermentisana piva. Ostrvski sirevi. Bežim ka brdima. Ka zajapurenoj krčmi na kraju sveta. Nea Folja. Meni ispisan rukom. Grčki alphabet. Ništa ne razumem. Razumem samo ukus sira i dunje. I ukus blage recine. Univerzalni jezik u urbanom Vavilonu.

Uznemiravam Posejdona. Remetim mir mora. Kamenom. Prstom.  Osećam da pripadam. Pripadam džinovskoj ideji o beskraju. Pripadam mislima koje ne razumem. Ne vraćam se. Ostajem modar, teget, plav. Ostajem čist. Ostajem beo.

Sneg je. Minus je. Nema mora. Znam da iza mene ima tragova. Bar jedan otisak glomaznog kramponskog đona. Ne okrećem se. Ne, jer je preda mnom čistina koju ću oskrnaviti a neću biti svestan dok se ne okrenem.  Važan je samo korak!

Tramvajski bluz

U tramvaje više ne ulazim
iz straha
da ne otmem skretničara
i dovezem se kaldrmom
tu do tvoje kuće
gde god da je to
negde na Zvezdari
ili u Duvaništu
ili nadomak Rekolete
ko ti ga zna
negde ispod Sunca.

Pokušavam da saznam
kakve sad veze ima boja
tvojih očiju
sa ratovima
u Nagorno-Karabahu
i kako bi lepše bilo
da smo rastanak govorili
na nekom jeziku
koji jedva da razumemo
Dasvidanya
Adio
Au revoir
I da to uopšte nismo bili mi.

U tramvaje više ne ulazim
jer otkud znam
možda si baš krenula
na premijeru „Gospode Glembajevih“
proveravaš
da li će neko da te prepozna
kao Angeliku
i ponudi ti večeru
tu na moje oči,
grom ga ubio.

Pokušavam da saznam
kakve sad veze ima boja
tvoje kose
sa plavetnim dubinama
Marjanskog rova
gde bi Himalaji
okrenuti naglavačke
morali da se protegnu
i
gde Sunce odavno počiva.

U tramvaje više ne ulazim
jer me pucaju paranoje
i borim se sa panikom
ali to neću da priznam
čak ni u pesmi
nego se kao i za sve
u životu
vadim na tvoje oči
i nešto tu
laprdam o lepoti.

Gavran – Edgar Alan Po

Jednom davno, trula ponoć, iznurenog ište pomoć
Međ knjigama prašnjavim, zaborav što s njima piše
Dremežljivog, ko od ruma, svedok postah jednog šuma
Kao da sam sišo s uma, cela soba sa mnom diše.
“Prikaza mi neka stiže” zakucala tiho, tiše,
Ne saopšti ništa više.

Ah, pod tmurnom nekom maskom, veče beše decembarsko
I žarulja mrtva, svaka, o aveti svojoj piše
A ja čeznuh sam za zorom, sa još jednom novom borom
U knjigama za Lenorom, tragao dok liju kiše
Anđeoskog lica devu, Leonoru knjige skriše
Bezimenu, Had je zbriše.

Neizvesna, krhka, tužna, kao boja svelih ruža
Tišina je, šum se skrio, pred zavesom što se njiše
Pa bat srca da umirim, rekoh tamo nešto piri
To prikaza ona moja, drugi što je i ne sniše,
sad je meni prišla bliže, zakucala tiho, tiše,
na prozor, i ništa više.

Duša dobi stav sad snažni, i pogled se okuraži
Gospon, kazah, ili Damo, oproštajne suze liše
kroz snove sam od tog šuma, zamađijan sav od ruma
ko glasove iz podruma, čuo kako tiho tiše
iza vrata otvorenih pustoš prizor čudni briše
samo tama, ništa više

Pogled mi u tami pleše, i crnila strah me beše
Razuzdani, mutni snovi, od smrti mi gnezdo sviše
I bezglasje strašno nasta, tajac se sa tamom sasta
Lenorino ime samo, od te stanke još i tiše
Ja šaputah, Leonora, a odjek mi, suza lišen,
Natrag vraća: ništa više.

Ustreptala duša shvati, kad se sobi svojoj vratih
šum se onaj još inati, al glasnije sad i više
siguran sam, znam sad to, pod prozorom nešto gmiže
daj da vidim, priđoh bliže, a oči mi iskočiše
i srce je zaiskrilo, o tajni bi toj da piše,
vetar samo – ništa više.

Pa povukoh kapak drven, ustreptao vazduh crven
I premudre krupne oči, Gavranove proviriše
Crno perje carsko sija i ko da zlatno gnezdo svija
Stasit kao rajska zmija, anđeoska krila njiše
i nad bistom Paladinom još jednom ih tu zanjiše
Pa ih sklopi, ništa više.

Tad prevari garež ptice, moje tužno, trošno lice
I zagrobni dekor bedni, smejalice mi prekriše
“I nek ti se linja kresta“ rekoh “u tvom srcu ima mesta“
Čudna ptico s noćne straže, što te ovde uputiše,
Reci meni mrki vraže, ime kojim te krstiše
Gavran kaže: Nikad više!

Začudih se netremice, glasovima ove ptice
što pepelom besmisla vatre smisla potpališe
nikad do tad nisam čuo, da se život ovaj truo
blagosilja pesmom što kljunovi sastaviše
zver il ptica nad Paladom što je sriče tiho tiše
sa imenom „Nikad više“

Ali gavran tu sa kipa, usamljene reči sipa
iz samotne duše tada reč, dve teške procuriše
pa on opet samo zasta, nepodnošljiv tajac nasta
ja prevalih preko usne “prijatelja nemam više“
u svanuća zore puste, svi me živi ostaviše
Ptica reče „Nikad više“

Zapanjen u noćnoj mori, načuh gde su odgovori
“Sumnje nema!“ u rečima svud se skriše
prećutane i umukle, pred zlom sudom nekud stukle
ali katkad, dok nam nebo, budućnost pred nosom briše
a nade se pod kamenom prošlih dana opet skriše
žalno poje – „Nikad više“

Ali gavran noćna ptica, skloni tugu sa mog lica
Gledam njega navrh biste, a oči mi zaiskriše
Pa tonuć u somot meki, ja osetih da sam s nekim
Senka dade ruku senki, i priđe mi gavran bliže
Kakva je to gnusna ptica, iz pakla li, ili niže?
Grakće samo – „Nikad više“

U mislima tražim spas, al ne izustim nit glas
Nego mislim na te oči, što ih nekad spaljivaše,
Veštičije il već čije, a u glavi boj mi bije.
Pa mi klonu snaga cela, pod kapak se oči skriše
Njene oči tamo vidim, slušam srce, teško diše
Posustaje, ah, nikad više

Opor miris, tamjan gori, il buncam pa me mori
glas Gavrila, gusti vazduh i kandilo opne briše
Anđeosku pesmu slušam, i molitvu opet kušam
Leonorin glas mi priđe i šapne mi tiho tiše
popij ovo, da nestanu iz srca ti suzne kiše
reče gavran „Nikad više!“

„Prorok!“ rekoh, „stvar iz pakla!“ – đavoljim me krilom takla
Žar – ptica što je onda, s vrata raja izbaciše
Očenaše tiho sričem, sa mesta se ne pomičem
Da se vrati, pa da saznam, zašto je od mene skriše
Onozemni, gde je svet, il sve su priče?
Gavran kliče ”Nikad više”

“Prorok!” kazah “stvar iz pakla!” – ili si se ti spotakla
Sa rajskih visina gore, što nad nama svud visiše
kaži ovoj trošnoj duši, ko kap vode letnjoj suši
Leonoru dal ću gledat, s anđelima što se njiše
Svetlo ime Leonora, s oreolom što se piše
Gavran reče “nikad više!”

Pa sam još trenutak klico – ukleta si hadska ptico
Zaroni u limb krvavi, odakle te izvadiše
U grehu se ptico kupaj, na prozore pakla lupaj
U samoći ostavi me, ko što drugi ostaviše
Iz srca mi sad otplovi, pa mnogi se ohladiše
A Gavran će: “Nikad više!”

Ali Gavran ne odlazi, dušom lazi, dušom lazi
S Paladinog kipa tužne pesme bolno kliče
A oči mu usijane svetle krvlju premazane
Zore moju dušu nikad ponovo ne razbistriše
Nit se može iz te tmine, što po srcu rane piše
otrgnuti nikad više

Prepevao u junu 2018 – Nikola Marković

Korona dnevnik – fragmenti izolovanih misli

Ovo je skup zapisa nastalih stihijski u prvim danima epidemije “Covid 19” u proleće 2020. kada su nesigurnost i nestalnost bili jedino što znamo. Nakon toga, neki su umrli. Sa nekima sam prebrodio krizu. I kao što nam uvek ostaju samo slova, iz onih dana izviru misli. Kad god sumnjamo u svoje strahove, podsetimo se da su ipak prisutni. Samo se vešto pritaje.

16. mart

Kako se intenzivira ova pošast, tako se sve više ljudi brani bojama, harmonijom, skladno poslaganim rečima. Izgleda da, osim što se vraća na primarne porive koji ukrštaju solidarnost i pohlepu, očaj i borbu, strah i ljubav, čovek iznova ima potrebu da preispituje lepotu.

Impresivno je koliko se introspekcijom koju uzrokuje samoća, ljudi prožimaju i koliko je kolektivna svest jaka. O tome šta se sa svetom dešavalo, pisaće se, pevati, snimaće se filmovi. Sve ovo što sada prolazimo, jednom će se zvati inspiracija. Naši strahovi nekome će biti prve rečenice, našu gramzivost slikaće mračnim bojama, a ljubav će stati u početni takt pesme iz h-molla.

Ostaće znamen o ljudima koji su bolest terali trubama i harmonikama. Svedočanstvo o usamljenosti koju smo nadomešćivali na ekranima, verujući da nas sa druge strane neko razume i čezne za nama, kao što mi za nekim to radimo. Biće tu još i niti humora koje su nam bile sredstvo da razgrnemo zavesu od mraka.

U vreme bilo koje krize, nema potrebe definisati kulturu, umetnost, lepotu i istinu. Samo treba osetiti da je jedino što nam ostaje, kada odbacimo sve ljušture koje smo sebi natakli, težnja da dokučimo uramljene emocije.

Zato smo mi, ljudi, kakvi god bili, na kraju ipak samo neumorni lovci na lepotu. Šta god vrednovali kao lepotu.

Photo by Cherry Laithang from Pexels

17. mart

Kako se nervozna poliritmija u kojoj taktira planeta, usporila iz svinga u melanholične bluz glasove što mirišu na viski i dim. Je li se to čovek konačno uplašio prirode, koju je ostavio nalik brucošu što ostavlja svoju srednjoškolsku ljubav, sa izgovorom da je sve prerastao?

Pogledaš kroz prozor svog karantina, koji si proglasio da bi doprineo ljudskom rodu, za koji i nisi siguran treba li ovakav da nastavi put, i vidiš proleće.

Pupe vrbe. Cvetaju kajsije. Načuješ slavuja, a poneka pčela ti kroz odškrinut prozor uleti u sobu. Tad te oprhva seta što si prirodi prerano okrenuo leđa, poželevši da si veći od svega toga. Jer si izmislio Internet. Ili zato što naplaćuješ vodu, a ljuštene mandarine pakuješ u plastičnu kutiju. A onda, shvatiš da si tu gde si, zato što su kombinacije nukleinskih kiselina i proteina prodrle u krv, da te opomenu kako si i sam voda. Kako si organska hemija sa darom da se divi, a ne da uništava.

Nije ovo kraj. Ovo je opomena, jer će se sve naše note, svi nespretni potezi kičicom i svaka reč, za tren oka zaboraviti ako prestanemo da gledamo, slušamo i mirišemo vetar.

Photo by Kat Jayne from Pexels

18.mart

Igra. To ti ostane kad sve utihne. Kad jenjavaju gužve i samoća postane jedino čime bi mogao da se pohvališ. Nije ti bilo potrebno mnogo toga, onda kada si mogao da staneš ceo ispod stola. Jedna kartonska kutija. Ili metalna kašika.

Čitavi svetovi bili su duboko u tvojim mislima i nisi mario za to što vreme ne prolazi ili što iz spoljnog sveta dolaze strogi glasovi i osude.

Negde si, bežeći od sebe, izbugio umeće da od okrenute stolice napraviš brod kojim napadaš kraljevsku flotu. Zaboravio kako je jedino bezbedno mesto tepih, a sve drvene površine lava koju ne smeš da takneš. Nestale su mračne tajne potrage za podmornicom punom zlata koju ispod kreveta čuva osmokrako čudovište.

Seti se kako si nekada umeo da, od svega što je crno-belo, sačiniš Rubikovu kocku, ne razmišljajući da li je noć prošla ili tek nailazi. Kako si trljao zatvorene oči, pa putovao kroz šarene svetove što podsećaju na kolorizovanu paukovu mrežu.

Igra ti ostaje i u kavezu, dok napolju vrebaju lavovi.

Photo by fotografierende from Pexels

19.mart

Danas sam video vranu kako kija. Da sam više posmatrao ptice, znao bih i šta sanjaju. I zašto ne umeju da lete unatraške. Trebalo je trideset godina da čujem vranu kako kija. Koliko će mi trebati da naučim sve o psima? Ili o nosorozima. Ima li uopšte nosoroga noćas, dok iza pokvarene roletne čujem samo lavež i muk kako se smenjuju. Ko to može da potvrdi? Umorni radnici treće smene? Šta ako je baš sad jednom nosorogu sletela vrana na njušku? I opet tamo kinula.

Ponovo njihovo veče. Kako se samo ludo zabavljaju, dole, dvadesetak metara niže. Da li će biti tako srećni i onda kad nas stvarno ne bude bilo?

20.mart

Pitam se šta li radi more. Ima li pojma iko u Marjanskom rovu da se čovečanstvo danas krije od sebe? Menja li more ikada boju ili je sve samo promena našeg fokusa. Ko uopšte može da mi garantuje da je plavo, kad više niko nije siguran ni da li nebo postoji.

Photo by Emiliano Arano from Pexels

21.mart

Došlo je vreme kad prestaju izgovori. Ne postoji način da više ikoga slažeš kako nisi kući, kako večeras imaš planiranu poslovnu večeru ili kako si otputovao. Tu si. Tu ćeš. Zašto uopšte i tražiti izgovor u vreme kada biti sam ne znači biti slobodan. Sad pohotno jurimo da svoje snove podelimo sa nekim. Da progovorimo kako nam je ručak zagoreo ili smo ga presolili. Nema više razloga da jedni druge lažemo, sad kad smo svi isti i kada su nam ponoćni muk i crveno sunce jedini koji nam svraćaju u dom. Kako uopšte razlikovati dan od noći? Tako što si budan. Ili spavaš. Sada bar možeš da brojiš zvezde i po danu. Ko ti brani?

22.mart

Pitam se kada sam poslednji put gledao nekome u oči. Toliko posvećeno da su zenice zdenac, a okolo vedro nebo koje nadleću galebovi.

Nikad me više čudesnih mandala nije saletalo u prolazu. Ljudi su sakrili osmehe iza platna. Još jedino u tim mikro univerzumima što se dupliraju poviše nosa, možeš da namirišeš strah ili osetiš spokoj. Ma koliko se skrivale iza trepavica, uzmicale pred mojim znatiželjnim navalama, još su nam jedino oči zajedničke. Pa se zagledam u ogledalo i nestanem u crnilu svojih dubina, izvirući ispod nečijih kapaka, daleko odavde.

23.mart

Šta bismo da razgovori stanu? Da nam se jezik sveže u omču, pa da nam stvarnost bude samo sada i samo ovde. To što vidiš, samo to postoji. To što je bilo, zamrsilo se u hodnicima naših misli. Da ne možeš da kažeš kako te je strah. Ili kako ti je svejedno.

Možeš li, uopšte, da zamisliš kako upijaš samo prazne slapove besmisla što izviru iz neke mitske amfore. A u njoj ništavilo.

Dok nam je dara da pričamo, nema kraja.Samo tako ni iz čega opet nastaju bogovi što se gnezde u oblacima, i to nam je jedini put do sećanja gde smo ostavili nadu.

24.mart

Šta je to što ljude čini plemenitijima? Koji je to mamac koji na površinu izmami altruizam i solidarnost. Je li strah? Ili je strah od usamljenosti?

Kad grmi, prvo se sakriješ da ne postaneš promil retkih statistika. Ali odmah potom, izmigoljiš glavu, pa osluškuješ, čuje li se odnekud vapaj. Da se nije sebičluk, suštinski samo skrio u taj kolektivni zov, koji nekad od buke sopstvenih misli ne uspevamo da čujemo?

Nije li plemenitost koju pokazujemo, samo bojazan da i mi ne postanemo oni koji vape. Neka vrsta nadmudrivanja sa karmom. Ko bi znao, ponekad mislim da je humanost precenjena sposobnost kamufliranja. A nekad ipak verujem kako smo vredniji kada smo zajedno.

E, sad je to nekad.

Photo by Helena Lopes from Pexels

25.mart


Još od onih prvih ritmova, na koje reagujemo u prenatalnom snu, do posmrtnih marševa, uz koje se elegično vraćamo u prapostojbinu, naša čula flertuju sa muzikom.

Kao pred nekim čarobnjačkim činom, predajemo se harmoniji da nas nosi u beskonačnu sigurnost, gde nema početka niti kraja. Tada se brišu opne između prošlosti i budućnosti, a u našim nadanjima i predskazanjima, uskliču preci i potomci, svi okupljeni oko vatre. Duvaju u rog, ili udaraju u goč, održavajući mitove o nama.

Muzika, veličanstveni saveznik i prečica do dubokih, neistraženih pećina duše.

Šta li bih da mi je ovih dana nije.

26.mart

Noć je pozornica za strahove.

Dok se danju skita po šminkernicama i bifeima, ne mareći za to kakva će ga scenografija sačekati, po mraku traju njegove petočinke, čije su katarze i hepiendovi tek negde kad okopne poslednje zvezde.

Strah uvek briljira, ne vodeći računa o tome da li je u pitanju premijera ili jubilarna repriza.

To da li će njegove bravure gledatii bogovi, kućni pauci ili ljudi, njega ne zanima. Važan mu je samo nevidljivi mizanscen gde je svejedno da li je publici okrenut leđima ili gromoglasno urla sa scene.

Svestan je da je noć njegova i da samo tada dobija aplauz.

Kad nema ni lica, ni glasa. Ni pokreta. Tada improvizuje. A pred zoru odbija da se pokloni.

27.mart

Šta ti ostaje nego da se smanjiš, do mere da ti je hodnik Atlantski okean, a svaki prelazak praga iskrcavanje na drugi kontinent. Sve je više kutaka do kojih nije kročilo nijedno tvoje čulo, gde spavaju fotografije i po stripovima pada prašina.

Kada o svakom atomu svoje sobe počneš da razmišljaš kao o sazvežđima, uvidiš koliko je beskonačan prostor. Onda ti taj spoljnji svet, što miriše na procvetalo voće i što ga nadleću rode, postane nedostižna galaksija.

Koliko li je tek danas daleko Jadran? I gde da ga posadim u ovih nekoliko kvadrata.

28.mart

Desi se, nekad, da se obruše zidine koje snove odeljuju od jave. Onda navale dnevne aveti, da ti zauzmu podsvest, pa više ne znaš šta je dan, šta noć. Letiš, iznad praznih gradova, a nije ti jasno, zašto su ti gradovi i u snu takvi postali.

Kad se u takvoj pustinji probudiš, pomisliš kako ti više ne ostaje ni vremena ni prostora za beg. Jedino ti još ostaje da zidaš iznova svoju tvrđavu, gde si nekada bio slobodan i gde si mogao uvek da se skriješ, kad pred otvorenim očima vreba strepnja.

Moraš da sačuvaš san, to ti je jedina misija u vreme kada ti broje preostale dahove. Preostale otkucaje. I kada sve češće misliš o neposlatim pismima.

29.mart

Koliko bi trebalo rekama da zaborave da je ikada postojao čovek? Godinu, dve? Jedan vek? Mislim o svim tim bojevima koje smo nazvali po rekama. Na Marici. Na Neretvi. Bitka na Somi. Ili na Nilu.

Grad mi se po rečnoj vili zove. A deci ipak radije dajemo imena vojskovođa. Više se nikad neće vratiti ti čisti slapovi što streme ka moru. Kao što neće ni dani u kojima nas nije bilo.

Kako mi samo ovih dana Nišava miriše do ispod prozora. Strah me da ne oteče cela. Da mogu na dan, da joj makar promenim smer. Pa da se izvinim svim onim kapima što su otišle bez pozdrava.

Koliko bi trebalo rekama da zaborave da je ikada postojao čovek?

30.mart

Sumanuto je verovati da je samoća suđena.

Kao što je suludo otpisati prijateljstvo ili štititi se od razotkrivanja suštine pred onima koje smatramo prijateljima. Prijatelji su tu da im, čak i kada ih fizički nije, pohodiš podsvest. Da im se, kao slučajno, podvučeš na pamet dok oni tumače signale koje im šalješ na neizgovorenim jezicima kojima pokušavaš da prevedeš svoju dušu.

Nema te samoće koja bi te nakon što si je zadovoljio, zavolela zanavek. Ona je svima dostupna, pohotna kurtizana, što se ponekad preruši u sreću. Dobra je ljubavnica. Nogata bludnica za nekoliko noći. Eskort dama negde sa Monmartra, gde li. Ali ako se zaljubiš u nju, oteće ti sve.

Ostaviće te kao izbušenu vreću da se previjaš na ponoćnoj kiši.

Ne veruj samoći i ne napuštaj prijatelje zbog nje. Čak i kad si danima samo sa njom.

Photo by Ian Turnell from Pexels

31.mart

Danas mi je jedna pčela, na terasi, sletela na čašicu. Zanimljivo je kako i pčele i ljudi imaju tu potrebu da se u kriznim vremenima obru u poroku. Nisam joj branio iako sam znao da će je, tamo, u društvu, možda izopštiti jer je aterirala mutnog pogleda. Kažu da malo ko alkohol podnosi kao pčele. A ako preteraju, saborci joj za kaznu izgrizu noge. Nadam se da se do košnice otreznila. Inače ću biti odgovoran za još jedan eventualni kraj. Za razliku od ljudi, pčele poštuju zakon. Bez prigovora.

Sipao sam još jednu. Mene danas nema ko da progna.

Već sam dovoljno izolovan.

1. april

Dan koji bi valjalo oćutati. Kontrast tišini, nekad je još veći muk.

2.april

Muk. Bolničke izolacije podsećaju me na misije na Marsu. Samo što koraci na infektivnoj klinici malo više ječe.

3. april

Sir. Tvrdi. Iz ulja. Iz mijeha. Kozji. Ovčji.

Miris nepreglednih prostranstava, gde se na špalirima ređaju kaberne, vranac, prokupac.

Beskrajni osećaj slobode, kada negde nadomak Brajića, pre nego ga ugledaš, najpre namirišeš Jadran.

Miris belog luka koji tek tišti na maslinovom ulju, pre nego se zalije rizlingom i doda mu se svež paradajz.

Jorgovan i prašina iz džaka, sa žetve 2002. Miris Džek Denijelsa.

Vaganje da li uzeti Barberi Brit ili Acqua di Parma.

Miris njene kože. Sveže lubenice. Zemlje pred kišu.

Sve je iščezlo.

Probudiš se bez mogućnosti da išta udahneš i oceniš ga, razlivajući ga po tamnim hodnicima unutar glave.

Nema mirisa. Nikakvog. Više ne znaš da li si u smrtnoj opasnosti ako odnekud iscuri plin. Ne znaš kakva je riba na lešo. Ni čokolada. Znaš samo da je nešto slano, slatko ili kiselo.

Nema finesa.

Vazduh ti slobodno struji kroz nozdrve.

Tumaraš, sumorno gurajući sirće i 96-procentni alkohol pod nos. Samo da iznova nešto osetiš. Ali nema.

Prazno.

Bilo bi glupo da počneš da ližeš stvari po kući. Ali te korak deli od toga.

Eto,

Tako je pusto kad nema mirisa.

Photo by Umberto Shaw from Pexels

Neki tamo april