Jesu to poljem opet prošli lovci? ili su i ovde sve opsene kao za gradskim šankovima gde iščezavam.
Na komšijskim krovovima sova sriče opelo i slavuj je okrenuo na bluz.
biće da je do mene.
Noć je omiljeno vreme za razmišljanje zašto su uvek rušili gradove padale Troja, Rim i Carigrad umesto da se sakrijemo u seoski korov i slušamo kako se bratime prošlost i sad
Ako smo i morali da se rastajemo zar nije bolje da smo to radili po šumama kao hajduci pred zimu bez svedoka
da ne uvlačimo u tu našu priču slučajne prolaznike i da ne prljamo trgove ta vekovna zlopamtila svojim sudbinama
Jesu li to poljem opet prošle vile Ili sam samo sanjao neke obrise što podsećaju na njih.
Noćas je neko odgrizao mesec. Trifun je sricao besedu, nedaleko od mosta čiji se jedan kraj već obrušio u vodu. Mumlao je sebi u bradu. Dve devojke su izašle iz taksija i prokomentarisale: “Ovaj se preforsirao noćas“
Trifun je ponavljao “Samo padobranci znaju zašto ptice pevaju“.
Proleće se tek merkalo sa suncem tih dana. Prohladne večeri. Nakostrešena koža i miris polena. Neko je kijao. Trifun se nije obazirao, gazio je krupnim koracima pored Nišave, idući prema kasarni. Sutra mu je dan D. Od sutrašnjeg skoka, zavisilo mu je da li će ga komisija oceniti pozitivno. I da li će opet moći da skače. Pošao je na spavanje, kao da mu je poslednji put.
Kada je ujutru, dvokrilni avion AN-2, praveći polukrug po pisti, prošao pored njega, Trifun se zagledao u otvorena vrata i pomislio da ovog puta izleće hrabro, kao kad je napuštao uterus i grabio rukama, hvatajući novi život. „Ako želite da živite, setite se rođenja“ opet je izgovarao u sebi, dok su mu usne podrhtavale kao da sriče molitvu.
Ušao je poslednji kroz otvor na boku aviona, dok mu je lice zaklanjala senka oblaka što je po nebu šarao nepravilne oblike. To ga je podsetilo na detinjstvo. Na očev savet da se uozbilji. Na majčin glas kako vojska nije za njega. Okrenuo se prema bratu iz jedinice, ne skrivajući strah od svega što ga čeka. Tražio izvor podrške u njegovim očima. Skrivati strah pred prijateljima je isto kao podmuklo lagati samog sebe. Pokazivati ga pred neprijateljem, to je već smrt pre smrti.
Seo je sa leve strane aviona, bliže vratima. Posmatrajući kako pod njima ostaje zelena trava koju preseca asfaltna arterija, nije skretao pogled sa kružnog prozora. Motor je rolao u ritmu mitraljeza i duple pedale bas bubnja, penjući prvo stotine, pa hiljade metara iznad Niša. Trifun je čvrsto stezao vezove na nogama, krijući dlanove koji su se znojili.
Slušao je kako vetar plete simfoniju po krilu aviona. Spremajući se da ustane razmišljao je samo o tome kako će da se namesti pri letu.
Pod avionom je nestajala potkovica Suve planine, banjsko brdo, a ispod smoga nazirala su se tri solitera u Durlanu. Setio se plavih očiju jedne od onih što su sinoć komentarisale njegov izgled, par hiljada metara niže. Na bezbednom.
Kada je instruktor komandovao „Spremi se“, vrata Antonova razjapila su se, poput paklenog grotla, usisavajući vazduh. Trifunu je zaigrao obraz.
Gledao je kako avion ostavlja prvog iz jedinice da u nebeskom plavetnilu ostaje samo nesvrstana tačkica. Kao kap u okeanu. Onda je skočio još jedan.
Iskočili su svi.
Kada je Trifun došao na red, učinilo mu se da čuje majčin glas i pored aviona vidi pticu. Trepnuo je da uguši opsenu i zakoračio.
Raširio je ruke i podigao glavu, puštajući da ga vazduh šamara preko užarenih obraza koji su goreli od treme.
Kada je osetio da su mu obe noge napustile avion, čvrsto je povukao ručicu. Čekao je da kupola izađe iz kontejnera i napuni se vazduhom. Glava mu je poigravala gore dole, dok je sve jače osećao otpor vazduha na svojoj koži. Osećao je kako naglo propada i kako više nikoga oko sebe ne razaznaje. Primetio je da nije osetio cimanje konopa već da kupola proizvodi neujednačeni zvuk. Kao kada pod punom brzinom, spuštaš biciklu niz liticu, sa otkopčanom jaknom.
Trifun je poslednji let leteo brže od svih. Nebom se prolomilo:
„Otkaz, imamo otkaz“
Trifunu se učinilo da ispod sebe vidi lastu. Leteo je ka njoj, kovitlajući nogama, a potom uleteo u oblak.
Sa jednog prozora, negde u daljini, jedan je zamišljeni mladić posmatrao padobrance.
Nije stigao ni da prokomentariše, a Trifun je već na krilima laste odleteo. Nad njegovim telom nadvila se sanitetska služba koja je uzaludno pokušavala da mu stavi kragnu.
Sa zvučnika je drečao Dilanov „All along the watctover“.
Jesu sve smrti takve? Stanu između nečije dve kafe. Između dve pesme. Ili dva treptaja.
Jedva da sam pošteno odgledao poslednju epizodu serije čiji scenario i režiju potpisuju Đorđe Milosavljević i Milan Karadžić, a već sam se vratio na početak. Tako te valjda „urade“ dobre priče.
Da je onaj ko je skovao naslov, imao na umu reč „kalkan“ koja na turskom jeziku znači štit, na pamet mi je palo tek onda kada me je serija ozbiljno uvukla u levak. Ako bih je opisivao mirisom, onda je to bez sumnje miris oskoruše. I to onakve kao kod Slobodana Džunića. Sva odiše nečim nečastivim, zakulisnim i folklornim. Ali na šumadijski način.
Photo from pexels – Marek-Piwnicki
Pomeranje fokusa iz grada u selo
Može se reći da je ovakav dramaturški pristup, u poslednje vreme, u srpskoj kinematografiji odličan mamac za sve one koji su se zasitili i umorili od gradskih bajki, gde su pepeljuge u tangama, a balovi na splavovima. No, uistinu, početak opet namiguje kriminalu, ali veoma brzo fabula se premešta na front u kome su jednako bitni miris smilja i jaglička, tlo i mitovi. To sve, pretežno je lišeno patetičnog, da ne kažem bajićevskog kičerisanja i predstavljanja najgorih stereotipa o srpskom seljaku.
Trenutak kada se Miona opire boravku na selu, gde ju je zbog bežanja od urbanih problema sklonio otac, apsolutno je dramski opravdan. Ako uzmemo u obzir kako je izgledao srpski rural prethodne covid godine, jasno je da su mnogi iz grada, selo smatrali kao adekvatnu zamenu za klub, samo što se piće ne hladi u kibli, već u planinskom potoku.
Stoga je perspektiva digitalnih nomada sasvim na mestu, kada govorimo o Mioni i napaćenom joj ocu– arhitekti Dejanu. Oboje od Matića.
Zabran nekome daje, nekome uzima
Malo kome je ova sentenca iz podnaslova uspela da promakne u deset epizoda priče o gubavcima, incestu, podignutoj brani između prošlosti i budućnosti. Kako zbog toga što je u pitanju finesa za nagoveštavanje dalje radnje, tako i zbog toga što je izgovara veličanstveni Žarko Laušević koji je u ulogu Velibora ugradio sve svoje prethodne uloge i facijalne ekspresije koje nesumnjivo potiču iz nekog ličnog, duboko posejanog tragično-uzvišenog.
Da zabran (zaštićena šuma) zaista nekome daje, reditelj i scenarista nagoveštavaju nam kroz scene u kojima Velibor vaskrsava polumrtve životinje, lečeći ih narodnom medicinom, biljkama i zemljom. Ako u to utkamo i metaforičku karakterizaciju u imenu velikog borca, već na početku srećemo izuzetnog osobenjaka.
A šta je u Kalkanskim krugovima zabran? Pa to je onaj štit iz naslova serije. Mesto u kome su navodno svojevremeno u karantin sklanjani gubavci. Premda se u jednoj od poslednjih epizoda, nakon pokušaja samoubistva pukovnika Konstantina Markovića, gledalac navlači i na trag da lepre možda nikad i nije bilo. Pogotovo u rečenici u kojoj prisutni iz prošlosti govore o nekakvom ugovoru i testamentu pukovnika Markovića koga tumači Igor Đorđević.
printscreen Kalkanski krugovi
Isti nam taj lik saopštava da je ljut jer žena koja sa njim u zabranu živi, ne stari, dok on propada.
Ne bi se reklo ni da se na kraju serije može dokučiti ko su zapravo Pukovnik Marković i Baba Guba, ali je nesumnjivo da se tamo, iza krečom obeleženih granica kalkanskog kruga, i vreme i mesto tumače drugačije.
Adam, Eva, Romeo, Julija
Kao što to uvek dobro funkcioniše u zapletima, valja dati antagonističke likove, grupe ili porodice. Porodica Matić u nekoj je vrsti šuma u komunikaciji sa porodicom Jakovljević, iako isprva ne saznajemo koji je to razdelni motiv između ove dve doljanske familije. Matići, od kojih su i Dejan i Velibor, kriju neku drevnu frustraciju koja ne pripada njima kao pojedincima, već izvesno njihovom porodičnom kontinuitetu. Sa druge strane, među Jakovljevićima srećemo Veru i njenog sina Ranka, čije su pojave takođe mistične. Reditelj nam scenama narukvice koju na ruci nosi Vera Jakovljević, a koju Velibor odnosi bradatom stvorenju u zabranu, nagoveštava neku dublju povezanost ove dve porodice. Na koncu, u poslednjim scenama, narukvicu dobija i Dejan. I to lično od lepe Gubavke, koju sreće na ruševinama u zabranu.
Kada u jednoj sceni Verin sin Ranko, Velibora nazove tečom, a ovaj mu uzvrati sa svastiću, jasno je da Vera ima sestru. O ljubavi Velibora i Verine sestre saznajemo tek onda kada Miona pronađe vezu između Velibora i šumskog stvorenja koje je ništa drugo do Veliborov mentalno oboleli sin koga otac u zabranu krije od institucija. Fenilketonurija, kako on naziva bolest od koje mu sin boluje, zapravo je, prema njegovim, rečima oštećenje nastalo iz ukrštenih hromozoma srodnika. A kako su to oni srodnici? Pa tako što je i njegovog dedu, ali i Jakovljeviće rodila ona ista Baba Guba, koju unutar kalkanskog kruga čuva pukovnik Konstanin Marković. I koja očito živi večnije nego što mislimo.
Jedna je velika zavrzlama, i dobar foreshadowing za narednu sezonu napravljena onda kada vidimo da upravo isti likovi koji glume Gubu i Pukovnika (Nina Janković, Igor Đorđević), u savremenom dobu igraju mladu naučnicu Svetlanu Marković (gle čuda, isto prezime kao i pukovnik) i njenog momka, doduše sto godina savremenije obučene.
I dok Svetlana Marković radi na eventualnoj zaštiti zabrana kao kulturno-istorijskog spomenika, na njemu bi da gradi investitor koji se zbog sinovljeve astme vratio u selo. Trenutak kada Svetlana ne dozvoli da se na tom mestu zida hotel, jer se, kako kaže, tamo susrela sa samom sobom, predstavlja nešto što nalikuje Ahasveru, večitom lutalici kroz vreme.
Da Baba Guba rađa maltene svu decu koju potom donose onima koji baš i ne mogu da začnu, nagoveštava i situacija u kojoj početkom XX veka, mladi dečak, prolazeći pored majke i sestre, kaže sestri: „Idem u šumu, da ti obiđem majku“. Na to mu sestra, naočigled majke izgovara: „Mama ti je u kući, bato“.
printscreen Kalkanski krugovi
Ovaj, na prvu loptu nebitan detalj, još nam sredinom prve sezone nagoveštava činjenicu da tamo iz zabrana, Doljani donose decu. U tome Marković i njegova lepa Guba nalikuju prvim ljudima, od kojih potiče čitavo čovečanstvo. Pa bi se moglo smatrati da je i samo selo Dol zapravo metafora, a da se ova priča može tumačiti u biblijskom ključu. Dok negde u pozadini u mojoj glavi odzvanja Ujevićevo „Pobratimstvo lica u svemiru“
Još malo folklora
Cepanje čaršafa i nošenje u šumu pokraj zidina nekadašnjeg manastira nije svojstveno samo Bori – seoskom dućandžiji i ciciji, već se o tom obrednom dozivanju poroda govori i kada se priča o Dejanovom ocu, a Veliborovom bratu Momčilu, čiji duh igra Voja Brajović.
O verovanju da iscepani čaršaf pomaže mladim devojkama da zanesu, ne govori se u detalje, ali činjenica da se Borinoj ćerki, tik pred abortus, dogodi da joj neki glas kaže da odustane, nagoveštava da je ovo folklorno verovanje plodotvorno. Da ne ostane nejasno i to kako Brajović igra duha, reći ćemo da se nepokretnoj babi simboličnog imena Zdravka, u poslednjoj epizodi javlja duh Momčila i odvodi je na nebesa. Dok njena napaćena ćerka napokon dobija priliku da proživi, Zdravka konačno ustaje iz postelje, izlečena od Veliborovih travki, zemlje i korenja i mesi pitu. Scena u kojoj ona leži u krugu posutom brašnom, kanda nagoveštava bitnost ove osobe koju će izvesno u narednom periodu razraditi.
Njen lik posebno je interesantan i zbog toga što izgovara rečenicu da je Momčilo stalno posećuje i da je počeo da zida kulu i bunar koji će jednako biti važni i Veliboru i Dejanu, uprkos tome što je Momčilo već od početka serije mrtav.
U ovim se replikama prepliću fantazije slovenske mitologije i dilandogovski narativi, koji ostaju nepoznanica, izvesno za narednu sezonu.
U srpskoj tradiciji se kraj bunara rado okupljaju demoni i vile, a sve to temelji se na verovanju da je bunar ulaz u donji svet, nav, had tj. pakao.
Bunar je još i vitalni put između neba, zemlje i podzemlja, a spaja elemente vode, zemlje i vazduha. Slovenska mitologija još poznaje molitve besovima kraj bunara, a kroz njih se komuniciralo sa mrtvim svetom. Kod svih je Slovena ovo mesto jako važno za hranjenje duhova predaka i nečistih sila, kako bi se obezbedio napredak potomcima.
Nema li simbolika kule i bunara, poentu baš u tom spoju paganskih verovanja, sinapsi između prošlosti i budućnosti, i ponovnog zidanja Vavilona u kom će se svi iznova razumeti i obrnuti krug do početka, ostaće nam da maštamo, dok nam Milosavljević ne nastavi sagu o Gubinom Dolu.
Kako god, nema sumnje da je reč o jednoj kompleksnoj naratološkoj tvorevini, koja je vešto isprepletala tradiciju sa inovacijom, predanja sa istinom i minula vremena sa onim koja dolaze.
U skute stavi moj ljubavni zov! Da čujem srce kako bije ti. Noć ta je crnja nego smrtni rov I padaju, padaju komete
Čelo nek moje je tvog poljupca krov! Da na tvoj dah me topli seti Silazi meni stražar, beskrvan, surov Na zmijama jaše krilatim
Ne šaraj mi pod kapcima čitav svet nov lepoti tvojoj nek me vodi most zemljo, mrtvak sam za tebe gotov ali je živa sva moja ludost
Da, ustati hoću da kolo zaigram Mladoženja da sam, da sam kolovođa, Sav od vina pijan da savladam neman Kuću nam sazidam, zvezdama se dam Potoku što spava kaval zasviram Da uzbunim zvukom duhove Balkana O ustati, da Istekla je rana
Umij me u suzama, ljubav si mi još Za večni mi san uspavanku poj Pored mene stavi pozlaćeni nož Protiv moga srca dobila si boj
Autor je bugarski pesnik, naučnik, pozorišni reditelj i scenarista – Plamen Glogov
Opet je vreme za olinjali mornarski kaput pravljen u Jugoslaviji osamdeset i neke za usne ispucale od grejane rakije što sriču poeme umesto da drže oslobodilačke govore.
Čajkovski u b molu, Stud se uvukao u snove a mi se krijemo po kućama bežimo sami od sebe da nam ne zamrzne duša koju smo ostavili kao kera da nas čeka tamo negde ispred vrata krijući se od mačaka što imaju više ljubavi nego sedam milijardi ljudi
Vreme je da se opet prisetimo kako su vešali Branka i pre nego što se kao ljuljaška u parku njihao u hodnicima Ksaverske šume negde na obodu Zagreba u kome se nikada nismo ni zagrlili ni pogledali posred mutnih očiju.
Rekao sam ti da ima još oko dva kilometra do neba i da se ne okrećeš jer ovaj put sam ja Euridika i ja sam se najeo božjih jabuka
Podrška Mileni Radulović, ali i svim onim ljudima koji i dalje sebi ne žele da priznaju da su izmanipulisani, iskorišćeni i poniženi jer im je teško da poveruju u prokockano poverenje.
Meni je ova priča na mnogo nivoa strašna, imajuću u vidu da sam prisustvovao ponižavanjima dece od strane nastavnika ili trenera, što, na koncu nije rezultiralo kao Milenina priča, ali smo neke od njih složno oterali u prevremenu penziju nakon što su tukli i mentalno maltretirali svoje učenike i polaznike.
Na jednom karate treningu, s početka dvehiljaditih, jedan je nafilovani samuraj deci od 12 godina uvrtao bradavice, ponižavao ih pred svima, govorio da smo sisice i terao nas da ga udaramo da bi nam pokazao kako nema vajde od osvete. Jer je bio jači.
Bili smo deca.
Ne mogu da oprostim što sam, da ne bih zakasnio na trening, pocepao omiljenu trenerku jer mi se rajsferšlus zaglavio.
Napustio sam taj klub, verujući da neću biti dobar karatista ako me neka iskompleksirana budala maltretira, već ako poradim na svom mavaši geriju.
Kada sam na jednom takmičenju kao član drugog kluba, od bivšeg trenera koji je bio sudija, dobio poen manje, osvojio sam srebrnu medalju, a dečak iz mog bivšeg kluba zlatnu.
Karate me posle toga nije zanimao kao takmičarska disciplina, već kao individualni put sprege fizičke snage i mentalne stabilnosti. Deca su iz njegovog kluba masovno odlazila.
Jednu nastavnicu, relativno marginalizovanog predmeta u osnovnoj školi, moja generacija oterala je u penziju, nakon što je na času tukla decu. Mentalno nas je maltretirala uvek kada pogrešimo ton na metalofonu, a ko je pevao u horu bio je u isto vreme i privilegovan i dodatno izložen stresu.
Iako su u pitanju potpuno dva umišljena autoriteta kojih se pretežno sa gađenjem sećam, ja i dalje volim i karate i muziku.
Takve umobolne jedinke što se kite “starim metodom pedagogije“ nije lako prepoznati isprva.
Suštinski nedorasli volovi sa šatro dobrim namerama, bezumni egotriperi i manijaci svoje sisteme grade na uočljivim temeljima discipline, za kojima roditelji nekad, zbog nedostatka posvećenosti ili vremena, bezglavo jure.
Tužno mi je da u ovoj priči vidimo krivicu roditelja ili same dece, ne želeći da priznamo da je kriv jedino počinilac i apsolutno više niko.
Manipulacija zapravo ide od potencijalnog izopštavanja iz određene grupe, a te po mišljenju mnogih, smešne i benigne pretnje i ucene, razume samo onaj koji kroz određen sistem prođe, jer sistem vremenom postane deo njegovog bića.
Svi ti očenaši, suknje, navijanja za OFK Beograd (Ili Obilić ako Arkan plati), umivanja, “stubovi srama“ deo su rituala za koji se velika većina ljudi vezala kao za pozitivnu stvar jer su bili deo sistema i težili cilju koji su verovali. Zato su sve negativne strane, iako neobične, ostale u drugom planu.
Verujem da mnogo njih, od kojih neke i lično poznajem, o ovom pitanju još uvek ne žele da se oglase javno, zbog toga što smatraju da bi osudom Mike Aleksića, obezvredili i sopstveni život i sva svoja verovanja i moralne temelje na kojima su porasli u dobre ljude.
Najviše svojom sposobnošću da istraju.
Ako se dokaže da je sve ovo istina, nikada ne osuđujte sebe zbog toga što ste bili deo priče jer ste vi svoja načela izgradili sami, na osnovu brojnih iskustava i sposobnosti da ostanete u svojoj glavi, uprkos brojnim izazovima.
Ali, ako oćutite, a dokaže se da je kriv, onda je to pitanje ljudskosti.
Nisam ja skupljao kestenove da bih njima gađao goluba što mi se muvao tuda već sam jurio negde tvoj pogled plavi u parkovima gde te više nema i gde si svraćala na po jednu s nogu tamo se nikad nismo sreli a ja sam verovao da ćeš da se javiš.
Nisam ja zalud spavao na klupi u mraku tvoje prestoničke šume jesenja jutra čekao u rupi u zvezdarskoj noći štimovao strune.
Niti su leta više iste boje a nismo više isti ni nas dvoje
Tvoji su snovi sad na naslovnici a moji prestali su da postoje.
Al kad zažmuriš tamo su senke koje kad usniš sve su ti iste
pogledaj bolje u mrak gde rušiš mostove i gde te strah odveo
naći ćeš senu što sija tvoje su mutne đavolske oči u njoj još uvek
Postoji u Boki Kotorskoj divan običaj da se rađanje novog Sunca slavi feštama širom Zaliva. Tih dana defiluje se kroz grad, često pod maskama (ne hirurškim). Nastupa gradska muzika, a kao finale manifestacije sudi se lutki natprirodne veličine koju od mesta do mesta zovu Karneval ili “Krnjo“.
Karneval je groteskna personifikacija onoga što je po lošem obeležilo proteklu godinu. Lutka svake godine dobija različito ime, u zavisnosti od situacije. Kada je bokeljske palme opustošio insekt surlaš, u Risnu je paljen Surlaš Palmotić. Jasno je zašto su još, širom Boke, paljeni i Mito Kovertić, Obećanko Lažović…
Kao neko ko se dvaput rodio, jednom na moru, a potom i na kontinentu, žao mi je što ovakvog običaja nema u Nišu, gde arčim ove godine. Bilo bi tu svačega za zapaliti.
Ako bih kumovao predstojećem “Krnju“ sigurno bih ga nazvao “Krunislav Virozić“ a izgledao bi kao ražnjić na kom su naizmenično nataknuti 2-0-2-0, s tim što bi nula bile grozne korona bodlje.
Jedan moj zalivski komšija, hteo je, svojevremeno, da na šetalištu u Herceg Novom prebije Ivana Bekjareva, zbog uloge krvoloka Svetozara Vujkovića, upravnika logora „Banjica“ u istoimenoj seriji. O glumačkoj veličini Bekjareva sude njegova dela, a o maestralnim bravurama, to da je neko zbog uloge hteo da se sa njim fizički obračuna. Ove godine je poslednji udarac Bekjarevu zadao pomenuti ovogodišnji “krnjo“ koji bi svakako trebalo da gori na lomači.
Jutra mi, čitave godine počinju tako što najpre proverim telefon, da otklonim sumnju da su propušteni pozivi i poruke u vezi sa onim najgorim.
Na rođendan mi je umro drug.
Pa tetka.
Prvi deo godine više me je bilo po grobljima nego po kafanama.
Nedavno poklekao i jedan od programskih direktora praznika Mimoze, gde takođe spaljuju Karnevala. Zoran Živković.
Krenem li kroz telefonski imenik, sve je više onih koji mi se na broj neće javiti. Nažalost, ne zbog toga što me izbegavaju.
Ostaju još neko vreme neodjavljeni sa facebook profila gde se gomilaju tagovi. Mnogi od njih jedva da su pamtili šifre, a kamo li istraživali dugme „What will happen to may Facebook account if I pass away“
Poneko zaradi i mural.
Ono – “samo nek je zdravlja“ u ovoj godini je dobilo kristalno jasnu poentu.
Dobro smo jer nismo ništa gore nego drugi, a ne zato što stvarno jesmo.
Još uvek ova godina mnogima nije ni počela, a već joj se evo bliži kalendarski kraj.
Ionako, u životu stalno čekam nešto što ne dolazi. Ako po nečemu upamtim ovu godinu biće čekanje. Ono Borhesovo.
I po, nesumnjivo sebičnoj želji da među crno-belim fotkama ne vidim nikog svog.
Molim Vas da mi umesto “Srećna Nova godina”, predstojeći praznik čestitate sa “In memoriam – 2020”
Da mi se bar vratit u mirne vale Jadrana mog, pa povadit sidra, pa razapet jidra…
