Nisam ja skupljao kestenove
da bih njima gađao goluba
što mi se muvao tuda
već sam jurio negde
tvoj pogled plavi
u parkovima gde te više nema
i gde si svraćala
na po jednu s nogu
tamo se nikad nismo sreli
a ja sam verovao
da ćeš da se javiš.
Nisam ja zalud spavao na klupi
u mraku tvoje prestoničke šume
jesenja jutra čekao u rupi
u zvezdarskoj noći
štimovao strune.
Niti su leta više iste boje
a nismo više isti
ni nas dvoje
Tvoji su snovi
sad na naslovnici
a moji prestali su
da postoje.
Al kad zažmuriš
tamo su senke
koje kad usniš
sve su ti iste
pogledaj bolje
u mrak
gde rušiš
mostove
i gde te strah
odveo
naći ćeš
senu
što sija
tvoje su mutne
đavolske oči
u njoj još uvek
beskrajne
čiste
