Sećam se kada sam, kao dečak od nepune decenije, sa roditeljima išao do Podgorice, pa trasom Tuški put – Tuzi, tražio Lotto trenerice, najke sa vazdušnim i svetlećim đonom, turbo žvake sa tetovažom i čokolade. Onda bi se vrzmali tuda, po tom divljem buvljaku, oazi crnog tržišta, sve do nadomak Albanije. Pa se pred albansku granicu okretali i putem preko Cetinja i Budve, sekući zaliv trajektnom trasom Lepetane-Kamenari, vraćali nazad za Herceg Novi, kako sam tih dana zvao isključivo stan u kom smo živeli na Toploj. Nedaleko odatle, sa Tunela kip Kalipso nemo je posmatrao Prevlaku. Na Prevlaci tih godina nije bilo nemo. Kao uostalom ni na čitavom Balkanu. Bilo je posve bučno.

Tih sam godina poslednji put, pre nego što je Srbija bila obasuta poganim kasetnim bombama, prešao preko Kosova, sričući sa Gazimestanske kule, reči Lazareve kletve, kojoj, istina, tada nisam dublje pronikao u značenje. Godinama kasnije, na fakultetu je profesor Milivoje. R. Jovanović, citirao najstrašniju kletvu, zabeleženu upravo na prostoru Kosova, kasnije objavljenu u knjizi “Psovke i kletve“.

“Dabogda da rodiš dva i da budu sastavljena. I jedno da ti umre. Nit jedno da saraniš, nit drugo da naraniš“ glasila je doslovce.

Put na Kosovo, dve decenije kasnije

Ovih dana, krajem druge decenije XXI veka, ostavljajući iza sebe razrovanu magistralu oko Kuršumlije, posmatrao sam kako sa Kosova izlaze ljudi što su stalne kosovske registarske tablice morali da menjaju privremenim jer ih država Srbija nije priznavala. To je, dakako, pravilo ogromnu tenziju među ljudima koji bi da pređu s onu stranu, na administrativnom prelazu užem od grla materice. I iako je taj, po Srbe eufemizam administrativni prelaz činio razliku od nemile reči granica, ničeg tu nije bilo što je drugačije od bilo koje druge granice. Osim možda to što su i jedni i drugi graničari sedeli na istom mestu, ispijali kafe i zajedno čekali da im završi smena. A tamo su, severnije u odelima oštrili kandže neki što su se zarekli da će uprkos zabranama ići na Gazimestan, pa na kraju nisu otišli. A južnije sedeli ratni zločinci, što su sa ovima severnima, preko narodske grbače terali svoje ćeifove.

Podujevo koje pamtim, nije se preterano promenilo. I dalje su krajputaši sa lubenicama poput drvoreda tu, još uvek su oko puta vulkanizeri, autoservisi i dućani. Jedino se na kućama iznad, viju neki orlovi drugačijih boja. A gladan narod bi još uvek da trguje. Čime god. Sirotinja raja.

Onda sam iz ruralnog pejzaža devetnaestog veka, koji je i s ove i s one strane administrativnog prelaza gotovo identičan, najednom klizio asfaltnom pistom, uglačanog asfalta sa ograničenjem 130, tu negde nadomak Prištine. Komentarisao sam sa kolegom kako je NATO svoje tranzitne pravce udesio po svojoj meri, a narod najednom dobio put koji je toliko čekao, ne gledajući poklonu u zube. Gore su se, kod aerodroma Slatina, vrtele usamljene tri vetrenjače, ne mareći kom će narodu otići struja što su je proizvodile. Don Kihoti ovih dana imaju preča posla. A nedaleko odatle i jedna crkva. Katolička, mislim. Moram da priznam da sam se našao u kovitlacu modernog doba, nemajući pojma da se Priština gotovo spojila sa Obilićem i Kosovom Poljem i polako zaličila na bilo koju drugu metropolu. Ko bi rekao? Ne pamtim je tako. Put je nastavio da vijuga prema Suvoj reci i Orahovcu, a ja sam iz podsvesti izvlačio po čemu su ova dva mesta mogla da mi budu poznata. Dosetio sam se da nisu u pitanju najčasnije reminiscencije kolektivne svesti. Pa sam fokus prebacio na masiv Šar planine, carevanje Nemanjića, osmanlijski period i video sneg na vrhovima iznad Prizrena. Usred jula. A onda sam, gledajući Prizren, opet razmišljao o nečasnim pobudama. Samo s druge strane. Ako uopšte nečast ima strane. Nečast je nečast. A ljudi su ljudi. I činilo mi se da na RTS-u nikada do sada nisam video nijedan prilog u kome je sijalo sunce. A tamo se, iznad planina, tako zlatilo.

Kukeš – Lješ – Skadar

Vrleti i goleti

Sigurno da sam nekada iz geografije učio da se Crni i Beli Drim sastaju kod grada Kukeša, malo nakon Albanske granice. Da su me u osnovnoj školi odveli tamo, umesto što sam napamet učio kako se Drimovi tu sastaju, da bi se na ušću iznova rastali, sigurno bih se Kukeša zavazda sećao. Ovako sam ga opet upoznao. Predeo podseća na sve one slikovite rejone Anda i Patagonije što sam ih po filmovima sa iskolačenim očima i neskrivenim oduševljenjem pratio. Veštačko jezero Fjerza i sečena planina kroz koju gotovo nestvarno krivulju ispisuje moderni autoput, prvo je što me je sačekalo na ulazu u Albaniju. I omalene betonske pečurke, koje je paranoični Enver Hodža napravio na hiljade, kako bi se odbranio od mogućeg napada SFRJ, koji se nikada nije desio. Bunkeri – albansko svedočanstvo komunističkih diktatora. Tu negde počinje uspon preko kog su vek ranije prelazili napaćeni i izgladneli, oni što su bežali od sumanutosti rata, pa se ponosno i hrabro kasnije vratili nazad. Samo što njima nisu bile dostupne izdrenirane ceste, obeležene i ravne, što vode skroz do mora. Niti je postojao tunel, dug 5,6 km direktno kroz planinu. Pa sam se malo i posramio kada sam komentarisao kako u tunelu koji vodi prema lješkoj oblasti ne radi ventilacija. Iako je ugljen-monoksid već uticao na pažnju  i koncentraciju.

Mediteran

Spust ka Lješu i silazak sa autoputa kod mesta Milot, usporavaju trčanje moru u zagrljaj i čežnjivo svedoče o tome koliko smo svi vezani za tu plavetnu širinu. Prvi put sam more doživeo samo čulom mirisa. Otvorio sam prozor i u Lješu punim plućima udisao so što se tu negde skrivala, dozivajući me da ipak pohodim obalu na kojoj je musavi seljak, sto godina ranije prvi put osetio slanu vodu i sprao sav greh što će ga čekati i što ga je čekao. I svoj i tuđ. U povratku nisam izdržao. Od Lješa smo skrenuli desno i obišli obalu Šenđina, što je podsećao na razglednice iz Budve, sredinom sedamdesetih. Tiskalo se sveta sa bananama i krofnama u ručnim kolicima za malter. Mesto je odisalo nekakvim naivnim turizmom. Kao da zla kob novca još uvek nije potpuno okupirala Šenđin. Iako su se hoteli kaskadno nastavljali jedan na drugi kao lego kocke. Ipak je bilo nečega neuprljanog na toj obali. A more bajkovito plavo. Pesak nestvarno sitan.

Manjak globalnog jezika. Sporazumevanje bilingvalno. Ja na srpskom. Oni na albanskom. Sporazume se čovek kad hoće. Bez po muke.

Saobraćajna anarhija

Prvi put sam se sa ove strane zaputio prema Podgorici. Proći ću i kroz Tuzi. Samo što tamo više nema divljih prodavaca i švercera. Samo po koja krava ili koza prepreči put. Čega nije manjkalo ni na autostradi. Ni ljudi kojima je njiva sa druge strane. Pa poput samoubica istrčavaju pred automobil. Mislio sam da nema veće saobraćajne anarhije od one u Srbiji. Od one u kojoj se umesto migavaca otvara prozor i signalizira rukom. Nego me je Skadar razuverio. Grad u kome važe saobraćajna pravila iz vremena kada su Rozafu uzidali u tvrđavu. Onu što je posle postala mlada Gojkovica. Naselje u kome postoji nebrojeno kružnih tokova, ali se poštuju užička pravila kružnog toka. A to je pravilo da nema pravila. Suština je da u kružni tok uđeš živ i iz njega isti takav izađeš. Dok te u međuvremenu sa svih strana napadaju automobili, pešaci koji izranjaju iz asfalta i biciklisti koji bi preko haube. A kad sve to prođeš, dočeka te izvanredna usluga mladog konobara, koji ti ne naplati kafu jer nemaš sitnih para. I sve to dok gledaš kako se Skadarsko jezero pretapa u hiljadu boja.

Na kraju, dvojica crnogorskih policajaca nateraju Norvežanina u Poršeu da na granici jednom turira u leru. Za njihovu dušu. A onda uz opasku ko iz vica da mu je to “dva eura“ zadovoljno protrljaju ruke, vraćajući se maštarijama da i oni jednom zajezde uz Moraču, u ovoj zveri od automobila. A Norveški standard tako daleko. I onima sa prelaza Merdare i u Kukešu i u Božaju.

Finalmente, što bi dole u Boki Kotorskoj rekli, čini mi se da treba dati poentu, ovom putopisu. Nego ne znam da li bi bilo bolje koristiti metaforu bifurkacije ili metaforu kletve. Probaću sa obe odjednom. Razmišljam o tome da li je Drim koji se u bifurkaciji (pojava da se reka račva u dva sliva) rastače prema reci Bojani i Jadranskom moru, opet nakon zagrljaja u Kukešu deli na Crni i Beli. I koji se onda uliva u more? Crni ili Beli?

Pitam se još i da li su svi ovi narodi na Balkanu akteri u onoj kletvi profesora Jovanovića? Da li je neko prokleo Balkan kletvom: „Dabogda da da rodiš 10 i da budu sastavljena. Pa svi da ti umru. Od gladi i duševne bede. Od rata. I brata.“

Bilo kako bilo, ma koju stranu odabrali i jedni će i drugi na kraju iskopneti od tuge za onim drugim. A Drim je najlepši baš kod Kukeša.