Sanjari, lutalice, noćobdije,
Ničegovići, ništarije, senke,
Pijane halucinacije smo postali
jer je ljubav imala plan
da sazida tamnicu
i baci nas duboko ispod razuma
u stroj među sužnje
sa epoletama srama i ordenjem banalnosti.
Sada svi zajedno bauljamo
sa upaljenim bakljama spasa
po mračnim tunelima svesti
deliričnim hodnicimma bluda
i tražimo put kojim si
nekada, negde daleko, zauvek
otišla neka naša
„jedina ti“.
Sećamo se dana kada je sunce sijalo zajedno sa nama
I nespokoj želimo da ugušimo
u orgijama, u bordelu na tamnoj strani meseca
u snu
u snu
u snu
iz kog izlazimo sa pravim ožiljcima
ali uopšte ne osećamo bol.
Preturamo po kriptama
rasečeni i goli
i nikog nema da nam kaže
„Srećne vam rane junaci“
jer rane su od pića
a mi i nismo neki junaci
I šta je sreća
to već niko gotovo da ne zna.
Zidamo podzemne Vavilone
odbrojavamo dane unazad
na starim kalendarima
govoreći čudne jezike
koje razumeju samo iste spodobe
sa dijagnozom akutnog zapaljenja duše.
Svetionik
na visokoj hridi vidimo svi
ali za nas nisu tek prosečne svetiljke.
Mi smo gladni velikog spasa
o kom će se pevati pesme
i gore među zvezdama
gde spavate, sve zajedno
neke „jedine vi“
srećne,
važne,
spokojne
a ipak setno mislite na nas.
