Borba u oblacima

Tag: nikola marković (page 1 of 1)

Sinestezija Đorđa Matića – Niotkuda moguće, s ljubavlju zacelo

Da odmah otklonim svaku sumnju o tome kako pristupiti ovom tekstu. On je impresija, dobronamerni bratski savet i više nego zaslužena blagodarnica. Nije niti skerlićevska, niti bogdanpopovićevska  kritika, ona od koje se ježe savremeni pisci.
Što Đorđe Matić nesumnjivo u isto vreme i jeste i nije. Njegova savremenost, odmereno sidri u dubokim morima arhaičnog. Gde su skupa i Njegoš i Krleža. I Vetranović i Crijević. A ponajviše Crnjanski.

Fluidan, kao i njegova proza koja vešto pleše po ivici sečiva što se poezijom zove.

Jevanđelski rečeno, jezikom religije koju Matić s pravom smatra intimnim činom, pazimo…

Jezik “roda moga“ kao književni nadlik

  • Ako neko hoće da shvati zašto Srbi, hrvatski jezik često zovu srpskim, neka čita Matića.
  • Ako neko hoće da shvati zbog čega Hrvati, hrvatski jezik zovu hrvatskim, neka čita Matića.
  • Nema boljeg čuvara srpskog u hrvatskom, kao ni nenametljivijeg čuvara hrvatskog jezika, onog od Vuka rođenog, preko Broza do Kreleže klesanog, od  Matića.

Deluje da se, kada je reč o Matićevom jeziku, sva kritika usijala od tvrdnji da on piše visokim stilom. Bio bih slobodan da kažem da u tome nema ničega pretencioznog, iako se tako nešto može zaključiti kada se čovek lati kritike, pre nego njegove proze.

Jezik književnosti, književnoumetnički štimung, to je ono čime Matić baš vešto barata.

Jezik dorečenosti.

Kao da se u svim tim odisejevskim zanosima, u apatridskoj nostalgiji, Matić uželeo svih reči svojih naroda. Njegova nasušna potreba da se vraća panslovenskom principu, onog zajedničkog prajezika, čini da od kulturne heterogenosti Srba, Hrvata i ostalih plemena, nanovo veze nadslovenski goblen. I utoliko je njegov jezik, a i njegova književnost moćnija.

Kada kao dete ne želiš da pričaš, kako ne bi potrošio sve reči, on je u tuđini ćutao. Pa u lirskom romanu udario kontru, hoteći da ispriča sve one reči na kojima je tako dugo ćutao. Da ih se podseti. Nikada nisam video da neko više reči na svom jeziku želi da kaže. Valjda da proveri da ih nije zaboravio.

Njegov jezik doslovce ima karakterizaciju. Kao književni lik. Metaforičku karakterizaciju. Slovensku potrebu da sam sebe podcrta. Te su jezičke didaskalije nekada prepune apozicija, a nekada barokno prebojene „svijetlozelenim, tamnomodrim i pravokutnim“. Što bi mu neko možda i zamerio. Ja, zasigurno, ne.

Kako god, vidi se da je reči koje je dugo skrivao u koricama, Matić izvukao nezarđale, sa željom da osvoji sav onaj iskonski književni prostor koji je preostao, poput ostrva, u morima žanrova.

Sever- jug, pa opet sever

Matićeva se emotivna, poetska, i romaneskna transverzala proteže pravcem sever-jug, ili bolje rečeno jug-sever, ako posmatramo hronološki lutanja njegovog lirskog subjekta, koji se igrom proznih okolnosti zove književnim likom.

U tim presecanjima proživljenih i izmaštanih paralela i meridijana, kala i kontrada stari se slovenski bogovi katkad obračunavaju sa unipolarnim htonskim bićima obučenim u mantije ili sa kipama na glavi.

I tu gde se stari bogovi i novi njihovi identiteti sreću, leluja njegova Maša Koen, Matićeva “Jelena koje nema“ ili već ko zna koja, koje je sigurno bilo.

Takva se književnost, duboko proživljena, jednostavno ne može odglumiti.

Oseća se u njegovim lutanjima Rim-Amsterdam i sav splin koji je sa sobom kao bagaž vukao Čarnojević, ali i neka suluda nada sa kojom Štulić kreće u Vijenu, da pronađe djevu. Ti literarni reljefni premazi, gotovo kao kod Šumanovićevog “Bara u Parizu“ u Matićevoj se knjizi mogu rukom opipati.

Zveče odnekud verige o kojima pripoveda Ljuba Nenadović u „Pismima iz Italije“, sve nekako uvaljane u bluz i u onu čudesnu piskavu nit Četa Bejkera, koji je u istom tom Amsterdamu i skončao.

Odavno me, zaista odavno, tako dobro nije dotakao spoj svih ovom svetu poznatih umetnosti u jednom delu, koje se pukim slučajem naziva književnim. Iako je u njemu više muzika i pitura nego po koncertima i muzejima savremenih umetnosti.

Kako čovek, raspolućen od tolikih potreba da napusti sebe, može da o nostalgiji kaže, možda najlepšu rečenicu u meni dostupnoj savremenoj književnosti?

„Rodni je grad, pokretna elegija, žalobna bolna pjesma nad neodživljenim vremenom u njemu“

Soundtrack od božurova do Funny Valentine

Ova knjiga se, kao što sam pomenuo, ne doživljava samo jednim čulom.

Možda pre nego ijednim drugim čulom, knjiga je to koja se sluša.

Nisu to postmodernistički folovi, hiperlinkovana stvarnost koju živimo, već prevaziđeni postmodernizam u jednoj meri restartovan na antiku. Kao nekakva muzička neorenesansa.

Da književnost ne mora da bude linearna, demonstrirali su Crnjanski i Nastasijević, u modernom pre modernog, a Đorđe sada kao medijum šeta svog pripovedača po tuđim aurama i mislima.

Ne mora sve što se literarno kalemi na džez da bude biopik. Nešto jednostavno može da bude „Whiplash“ u književnosti.

Ova je knjiga utoliko bolja jer nema zaludne potrebe da se luta Jesenjinovim stopama, ugaženim strnjikama i žitnim poljima, tamo gde gradovi mirišu na mačju mokraću i raskvašeni asfalt.

To i Matićev lik pamti. Ne miris lipe. Nego prijatan smrad gradskih ulica. I zato mu verujem.

Siguran sam da se inspiracija za naziv ove knjige baš i krije u pečalbarskim poslovima pod svetlima neonske hale, među poštanskim markama, gde se poput razglednice sa letovanja koje se nikada ne završava, negde sramežljivo nametnula fraza “Niotkuda s ljubavlju“.

Zato što je cela kao da pripada nekom drugom, zaboravljenom svetu.

Gde je u redu biti luckast kao Tin Ujević.

Gde su pesnici gospoda i vitezovi.

Zato je niotkuda.

Jer je odsvakud.

Svakom bliska i poznata.

A tako univerzalno ničija.

A da je s ljubavlju – dovoljno je samo pogledati u čarobno plavetno oko Maše Ko(r)en, koju da biste upoznali morate da potražite među stranicama Matićevog prvenca.

Sparing partner među likovima – to svakako može bolje

Zanesu se stvaraoci u pravljenju lika iz „Ich forme“ da nekada zaborave na karakterizaciju likova koji čine atmosferu dramatičnijom.

Ako je ovoj knjizi potrebno tražiti manu,(a vratimo se na početak da ovo nije kritika, već bratski savet) onda se ta mana sigurno krije u liku Kneza, koji je beskrajno simpatičan, ali čiji se lik ponekad gradi kao pasivna kontrateža glavnom liku, kako bi u nekoj meri on intelektualno izdominirao. Kao nekakav džak za udaranje ili pak hromi sparing partner.

Da baš ne zna ko je Jurij Gagarin ili šta je nominativ, a šta vokativ, ne čini mi se verovatnim.

A upravo to pravi dobar temelj onim pravim kritičarima koji pišući o Matiću u superlativu karikiraju njegov beskrajni jezički potencijal.

Takvi stilski slepi rukavci, ipak nisu najpotrebniji, jer intelekt se nazire i bez toga.

Ova je knjiga, (last but not least) kao da je Čet Bejker ustao iz groba i snimio novi album. Jedna od onih koje nema potrebe čitati sporo, kako bi se kraj odgodio.
Ona se drukčije i ne može čitati, do sa punom pažnjom i svih 5 i više čula.

Zavet crne rize

Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije u organizaciji portalibris.rs

*

Otac Ilarion stoji na osunčanoj strani Kaluđerske čuke i posmatra orla kako lepetom krila plaši zmije što su se ugnezdile pored stare rimske zidine na kojoj je pravoslavni manastir.

On je velikoshimnik[1].

Pored njega Gavrilo, jedva punoletni iskušenik, pokušava da dobije makar potvrdu da se sprema veliko zlo. Mali Jastrebac se tek probudio iz bezbojne studeni. Dole, kroz stenu, svoj potpis ispisuje potok što izvire poviše manastira. Dobričko polje pretvorilo se u dimnu zavesu. Iza tog horizonta što liči na noćnu opsenu vide se turski čadori.

– Hoćemo li zaista morati da bežimo? – upita Gavrilo, sluteći potvrdan odgovor.

Ilarion klima glavom, gledajući prema porti, gde su braća već konopcima spuštala pozlaćeno zvono u bunar. Iznad oltara je pokopano telo dečaka koga su monasi prethodne sedmice pronašli u selu. I nad čijim su se grobom zakleli na večnu tajnu ćutanja.

– Spuštaj! – govori riđokosi monah, stresajući kaljugu sa rize. Zvono kao da se zakači o bunarski kamen, pa upade u vodu.

Naočigled jednog mladog grabovog drveta, zatrpavaju bunar.

Prekrivaju granama tek olistalog drveća i penju se na kola u koja su upregnuti bravi.

Kolona monaha, njih dvanaestorica, sa Ilarionom i Gavrilom na repu, započinje svoj kas prema Zmijinoj glavi.

Biće da nisu prošli ni Golešnicu kada u daljini ugledaše kako se puši čitava prisojna strana Jastrepca.

Potom su dodali korak da Čerkezima ne padnu šaka.

**

Kada se Stanko Petrović tog jutra 1876. probudio blago mamuran od šljivove rakije, u koju je, da zamiriše, dodao i malo divlje kruške, njegova dva maloletna sina već su dovukla brašno iz vodenice, u kojoj je svu noć mlelo.

– Tata, pričaju u vodenici da je gore prema Zidini pre petsto godina ukopano zvono – izgovara Marko bojažljivo, dok oca poliva ledenom vodom.

– Kod crkviče? – pita Stanko i nastavlja da struže britvom preskočene dlake.

– Kažu da je neki iguman naredio da se zvono ubaci u bunar i da se više niko od monaha nije vratio.

– Bio je manastir. Sve ovo gde imamo njive zato zovu Kaluđerski ribnik. Tu su prolazili Latinci, i išli dalje za Bugarsku. Manastir je bio važan čvor za trgovinu.

– I znaš šta kažu još? Da je gore, iznad oltara, zakopano neko dete.

– Ko to kaže?

– Luda Natalija.

– Pa ti bi trebalo da paziš kog slušaš. Ne bi nju tako zvali da ne viđa mrtvu decu po šumama – kaže Stanko, koji već opasuje kuburu i polazi put Zidine.

Dečaci se pogledaše, znajući da je upravo tu u selu Krajkovac večna straža stare Srbije. Karaula preko koje je Kneževina Srbija. Baš na tom mestu, što nosi ime jer je na kraju niza, regrutuje se vojska za pravcati rat što buja prema Mramoru i Nišu.

Ovo krilo drži Nišlija Kole Rašić, koji je na čelu Niškog komiteta. Tu su još i Todor Stanković i Tasa Uzunović.

Stanko poljubi decu, pa kaže kako će do večeri biti u planini.

Putem duž reke gibao se kroz šipražje, čineći obazrive korake. Svaki pogrešan šum mogao je da mu otkrije trag. Na mestu gde se sastaju potoci dvaput se osvrnuo, pa nastavio desnom stranom šume.

Kod mesta Pištavac još jednom pogleda da ga neko ne prati, a potom udari triput u  šupalj kamen. Kad začu isti takav zvuk sa visine, nastavi da hoda. Pred njim se iz potpornog zida, što liči na jerusalimski, iscrta linija od raži i shvati da je blizu.

Na okuci što zmijoliko zavija prema Jezeru i dalje ka Jasenovim vodama, zatrpan kamenjem, nazire se oltar. Levo od Stanka ostaje jedan izvor bakarnocrvene vode, iznad koga se nadvija drvo graba, dovoljno da napravi hlad za četu vojske.

Nešto kasnije, dole u selu, na plotu od jastrebačkog kamena, poslaganog u visini struka, sede deca i posmatraju sumrak.

Crna duga kosa, raspletena iz kike, klepeće po Natalijinim plećima. Tamne, ugasle oči i pamučna spavaćica na njoj. Prilazi jednom od dečaka i kaže:

– Ti si moj Milun.

Dečak se uplaši, pa potrča kući. Natalija sa unezverenim pogledom, kao da nešto skinu sa zida.

– Svugde su ovi dvoglavi daždevnjaci. A moja kuća zarasla u korov – pogleda drugog, koji, znajući da Natalija potiče iz tog dela sela, reče:

– Teta Nato, opet si pobegla od kuće.

Ona napravi smušenu facu, pa krenu gornjom stazom, put šume. Tamo gde je nekoliko sati ranije koračao Stanko.

Skoro će mrak.

Pred noć kod manastira stiže i ona. Pozdravi prisutne i stane zadihana pored ljudi koji drže ruke na kuburama. Među njima i dvojica crnorizaca. Jedan od njih rukama steže Trebnik, među čijim stranicama je i mapa Manastira Sveti Jovan. Ta knjiga prenosi se godinama među monasima posebnog reda, a ovaj put služi kao sakralni predmet nad kojom se zaklinju dobrovoljci. Dobrički deo Niškog komiteta.

– Zaklinjemo se jedinim Svemogućim Bogom da ćemo verno i bratski složno raditi protivu petovekovnog krvopije, u ime mile i željene slobode i dinastije Obrenovića. Da uz božju pomoć razvijemo pobedonosno zastavu našeg jedino vernog Obrenovića na bedemu niškom. URA! URA! URA! Živeo nam viteški knjaz Milan. Živela mati Srbija!

– Braćo, vi znate da ovde ne leži bilo ko! Ovde je poslednji svedok stradanja naše stare Srbije – kaže otac Petar, pogledajući prema humki iznad koje je mahovina oblikovala prirodni jastuk.

Stanko ponosito pogleda Nataliju, što su je dole u selu nazivali ludom, misleći da se iz šume vraća po noći jer je sišla sa uma. Njima dvoma pripao je težak zadatak da od svih kriju nasleđenu tajnu monaškog reda Svetog Marka, o poslednjem srpskom Nemanjiću. Njih dvoje jedini su na ovom zboru iz tog sela.

Tu, pored njih, dok se mladi mesec već gostio nebeskom trpezom, a oni zarivali zube u sveže pečenu ribu, u humki staroj pola milenijuma, ležao je sin Stefana Uroša, onog kog su zbog nemogućnosti da se obračuna sa lešinarima Dušanovog carstva, još nazivali i nejakim.

– Kažu da su malog, nakon što je vojska pošla na Maricu, pronašli bačenog pokraj puta, prebijenih nogu i ruku i da je bio još živ – govori jedan od ustanika.

Stanko prebira prstima po kostima grgeča i kaže:

– Govorio mi je deda da se taj Ilarion, koji je poslednji napustio manastir, zamonašio tek nakon što je Dušanov brat oteo svoje južno parče carstva. Njegovo nasledstvo bilo je sve odavde do Dečana, pa dalje na more.

Otac Petar posvedoči da su se monasi ovog kraja uvek isticali po svojim gorštačkim crtama lica, jer su manastir branili i mačem, kad god je trebalo.

– A to zvono? – upita Natalija, na čijem licu su oštri mrazevi već iscrtali reljef stasite žene, čije su jagodične kosti toliko očvrsle da je nekako podsećala na vuka.

– Njega su bacili u bunar – govori Stanko. Kažu, ko ga nađe, vratiće Srbiji stari sjaj.

***

U godini 2020. veliko je beznađe u svetu. Kužna klica nadvila se nad čitavom planetom. Pršti vazduh od sukoba sa nepomenikom.

Monah Milutin stoji ispod šestovekovnog graba, čiji se listovi presijavaju poput riblje krljušti. Pipajući drvo po drvo, od konaka, prolazi pored krstionice na potoku, pa potom uzbrdo.

Odlučio se za isposnički život, daleko od druge braće.

Živi nekoliko kilometara od poslednje kuće u selu. Ponekad naiđe lokalni šumar, ili već osedeli potpukovnik u penziji. Potomak Stanka, koji je izvojevao slobodu svojim sinovima i po čijem je sinu Marku, celo bratstvo ponelo prezime.

Milutin sedi pored roja pčela što su odbegle iz nečije košnice.

Ne može da ih vidi.

Slep je.

Evo već trista šezdeset i peti put Milutin se saginje da iscrpi bakarnu vodu, za koju tvrde da isceljuje vid.

Umiva se triput, klanjajući veliku metaniju[2].

Načas, kao da mu se učini kako niže, pored reke, prilazi dečak obučen u plemićko ruho, sričući nešto.

Milutin već onemoćao od starosti kao da prvi put u životu vide siluetu.

– Čiji si ti, mali? – kaže Milutin, kroz izmaglicu

– Urošev.

– Kog Uroša?
– Nemanjića – odgovara dečak.

Potom sa neba vidi belu svetlost jaču od sunca, i pade u kalj.

Ovo će biti prvi monah koga će sahraniti u porti obnovljenog Manastira Svetog Jovana.

Dvojica radnika oblikuju raku. Na letnjikovcu sa zapadne strane crkve posna je trpeza. Vino je nasuto u bokale. Poneko zamera omorini poznog proleća.

Potpukovnik Marković prilazi dvojici radnika i sipa im po rakiju.

– Aman, tvrdo, nikako da probijem – govori jedan od njih.

Drugi silazi u raku i udara motikom. Jednom, pa još jednom. Okruni se parče zlatastog peščara.

– Bunar – sasu sebi u bradu stari vojnik.

– Nešto kažeš? – pita radnik.

– Bunar, BUNAR. Kopaj dublje! – i dotrča među ljude što su čekali opelo.

Potpukovnik dohvati kramp, pa se spusti da sa onom dvojicom ubrza kopanje.

Prvi udarac čuo se kao prigušeni poziv na molitvu.

Drugi kao poziv klepetala na velikoposno bogosluženje.

Kada je udario treći put, zvono se začulo jače.  Pred njegovim očima prolaze legije vojnika obučenih u crne monaške rize.

Marković kleknu i poljubi zvono. Potom pozva ostale.

U neverici su, dok su celivali zvono, meštani gledali kod oltara dečaka u lanenoj tunici, krojenoj ravno, bez nabora, sa pojasom koji pada na kukove.

Potpukovnik napravi dve fotografije. Na prvoj se jasno video obris u odelu sa kaftanom, nad kojom se svi sablazniše.

Nekoliko dana kasnije selo su preplavili vojni obaveštajci, Markovićeve bivše kolege, istraživači, arheolozi, istoričari, tražeći potpukovnika zbog fotografije.

Tražili jedini dokaz da je poslednji sin cara Uroša postojao.

Deceniju kasnije, na Svetoj Gori, čin velikoshimnika primio je otac Ilarion.

U njegovom noćnom stočiću još uvek stoji vojna legitimacija, na kojoj već izbledelim slovima piše – potpuk. N Marković.

[1] Velika shima tj. anđeoski obraz je treći monaški stepen, koji primaju monasi koji svoj dalji život provode u ćutanju, poslušanju i nesticanju materijalnog bogatstva.

[2]Metanija (μετάνοια metanoja) – pokajanje popraćeno zemnim poklonima, pa je otuda svaki oblik poklona poprimio naziv metanija.

Gavran – Edgar Alan Po

Jednom davno, trula ponoć, iznurenog ište pomoć
Međ knjigama prašnjavim, zaborav što s njima piše
Dremežljivog, ko od ruma, svedok postah jednog šuma
Kao da sam sišo s uma, cela soba sa mnom diše.
“Prikaza mi neka stiže” zakucala tiho, tiše,
Ne saopšti ništa više.

Ah, pod tmurnom nekom maskom, veče beše decembarsko
I žarulja mrtva, svaka, o aveti svojoj piše
A ja čeznuh sam za zorom, sa još jednom novom borom
U knjigama za Lenorom, tragao dok liju kiše
Anđeoskog lica devu, Leonoru knjige skriše
Bezimenu, Had je zbriše.

Neizvesna, krhka, tužna, kao boja svelih ruža
Tišina je, šum se skrio, pred zavesom što se njiše
Pa bat srca da umirim, rekoh tamo nešto piri
To prikaza ona moja, drugi što je i ne sniše,
sad je meni prišla bliže, zakucala tiho, tiše,
na prozor, i ništa više.

Duša dobi stav sad snažni, i pogled se okuraži
Gospon, kazah, ili Damo, oproštajne suze liše
kroz snove sam od tog šuma, zamađijan sav od ruma
ko glasove iz podruma, čuo kako tiho tiše
iza vrata otvorenih pustoš prizor čudni briše
samo tama, ništa više

Pogled mi u tami pleše, i crnila strah me beše
Razuzdani, mutni snovi, od smrti mi gnezdo sviše
I bezglasje strašno nasta, tajac se sa tamom sasta
Lenorino ime samo, od te stanke još i tiše
Ja šaputah, Leonora, a odjek mi, suza lišen,
Natrag vraća: ništa više.

Ustreptala duša shvati, kad se sobi svojoj vratih
šum se onaj još inati, al glasnije sad i više
siguran sam, znam sad to, pod prozorom nešto gmiže
daj da vidim, priđoh bliže, a oči mi iskočiše
i srce je zaiskrilo, o tajni bi toj da piše,
vetar samo – ništa više.

Pa povukoh kapak drven, ustreptao vazduh crven
I premudre krupne oči, Gavranove proviriše
Crno perje carsko sija i ko da zlatno gnezdo svija
Stasit kao rajska zmija, anđeoska krila njiše
i nad bistom Paladinom još jednom ih tu zanjiše
Pa ih sklopi, ništa više.

Tad prevari garež ptice, moje tužno, trošno lice
I zagrobni dekor bedni, smejalice mi prekriše
“I nek ti se linja kresta“ rekoh “u tvom srcu ima mesta“
Čudna ptico s noćne straže, što te ovde uputiše,
Reci meni mrki vraže, ime kojim te krstiše
Gavran kaže: Nikad više!

Začudih se netremice, glasovima ove ptice
što pepelom besmisla vatre smisla potpališe
nikad do tad nisam čuo, da se život ovaj truo
blagosilja pesmom što kljunovi sastaviše
zver il ptica nad Paladom što je sriče tiho tiše
sa imenom „Nikad više“

Ali gavran tu sa kipa, usamljene reči sipa
iz samotne duše tada reč, dve teške procuriše
pa on opet samo zasta, nepodnošljiv tajac nasta
ja prevalih preko usne “prijatelja nemam više“
u svanuća zore puste, svi me živi ostaviše
Ptica reče „Nikad više“

Zapanjen u noćnoj mori, načuh gde su odgovori
“Sumnje nema!“ u rečima svud se skriše
prećutane i umukle, pred zlom sudom nekud stukle
ali katkad, dok nam nebo, budućnost pred nosom briše
a nade se pod kamenom prošlih dana opet skriše
žalno poje – „Nikad više“

Ali gavran noćna ptica, skloni tugu sa mog lica
Gledam njega navrh biste, a oči mi zaiskriše
Pa tonuć u somot meki, ja osetih da sam s nekim
Senka dade ruku senki, i priđe mi gavran bliže
Kakva je to gnusna ptica, iz pakla li, ili niže?
Grakće samo – „Nikad više“

U mislima tražim spas, al ne izustim nit glas
Nego mislim na te oči, što ih nekad spaljivaše,
Veštičije il već čije, a u glavi boj mi bije.
Pa mi klonu snaga cela, pod kapak se oči skriše
Njene oči tamo vidim, slušam srce, teško diše
Posustaje, ah, nikad više

Opor miris, tamjan gori, il buncam pa me mori
glas Gavrila, gusti vazduh i kandilo opne briše
Anđeosku pesmu slušam, i molitvu opet kušam
Leonorin glas mi priđe i šapne mi tiho tiše
popij ovo, da nestanu iz srca ti suzne kiše
reče gavran „Nikad više!“

„Prorok!“ rekoh, „stvar iz pakla!“ – đavoljim me krilom takla
Žar – ptica što je onda, s vrata raja izbaciše
Očenaše tiho sričem, sa mesta se ne pomičem
Da se vrati, pa da saznam, zašto je od mene skriše
Onozemni, gde je svet, il sve su priče?
Gavran kliče ”Nikad više”

“Prorok!” kazah “stvar iz pakla!” – ili si se ti spotakla
Sa rajskih visina gore, što nad nama svud visiše
kaži ovoj trošnoj duši, ko kap vode letnjoj suši
Leonoru dal ću gledat, s anđelima što se njiše
Svetlo ime Leonora, s oreolom što se piše
Gavran reče “nikad više!”

Pa sam još trenutak klico – ukleta si hadska ptico
Zaroni u limb krvavi, odakle te izvadiše
U grehu se ptico kupaj, na prozore pakla lupaj
U samoći ostavi me, ko što drugi ostaviše
Iz srca mi sad otplovi, pa mnogi se ohladiše
A Gavran će: “Nikad više!”

Ali Gavran ne odlazi, dušom lazi, dušom lazi
S Paladinog kipa tužne pesme bolno kliče
A oči mu usijane svetle krvlju premazane
Zore moju dušu nikad ponovo ne razbistriše
Nit se može iz te tmine, što po srcu rane piše
otrgnuti nikad više

Prepevao u junu 2018 – Nikola Marković