“Pad vanzemaljaca posle 11 meseci”, sricao je Pavle Kobiljski skoro naglas, a potom u sebi nastavio da je Roma savladala nepobedivi Milan sa 2:0, nakon što je Kaniđa smestio u mrežu Milana drugi gol.
Vedar dan u Niškoj Banji prosecao je s vremena na vreme mučni miris sumpora, koji se podvlačio pod kožu, nokte, do samih kostiju. Pavle je sedeo na terasi hotela “Radon” i listao Borbu datumovanu na 12.3.1993.
“Zanimljiva lektira za nekoga ko je pao sa zvezda” čuo se glas nasuprot njegovom pogledu.
“Gospodine Kobiljski, sa mnom ste razgovarali. Ja sam Marija Kosović.
“Za prijatelje Maša?”
“Da!” nasmejala se. “Za prijatelje Maša.”
Ona nije bila lepa na predvidljiv, simetričan način koji umiruje oko. Njena lepota je na prvu uznemiravala. Crna teška kosa, podšišana u paž, uokvirivala je odveć oštre crte lica. Jedino su ispod šiški dominirale zagasito zelene tatarske oči, blago iskošene. U tim očima nije bilo ničeg što je ličilo na bolničku samilost koja je Pavla prethodnih bezmalo sto pedeset dana razmazila.
Samo radoznalost.
Aristokratsko držanje i gejačka drskost već na prvi susret mešali su se u etru. Preko bele pamučne bluze, bez dekoltea, tek namatnut svetlobraon kožni mantil.
“Imate li vi još uvek neki strah?” počela je svoj intervju za nedeljnik “Odjek” sedeći na plastičnoj stolici sa metalnim nogicama.
Maša je bila novinarka sa neutaživom glađu za pričom. U martu 1993. u državi koja se raspukla po svim vezivnim šavovima, Maši nije bilo ni do metafora, ni do žrtava. Gladna zanimljive priče o nadčoveku, između redova probavala je i da izazove onu lavinu koja bi iz Pavla kritikovala državu, vojnu industriju. Pavle je umnogome odolevao tome, držeći stoičku prirodu kao štit.
“A da li vama ne fali straha? Imate li vi dovoljno straha?” odgovorio je pitanjem, a potom nastavio:
“Ljudi sve više strahuju. Strahuju od bolesti. Od straha. Od oskudice. Oni koji se jako plaše, oni se izuzetno drsko ponašaju. Ja mislim da se u životu nikada nisam plašio na način da budem kukavica. Plašio sam se onih koji su delili strah, a u stvari su kukavice. Takvih sam se plašio iz opreza. Smrti se ne bojim. Čega tu ima da se čovek boji. Gledao sam joj posred lica. Ona je konačno ishodište. Počinak…”
Ispred Maše je stajao Sony Pressman diktafon sa TDK kasetom od 60 minuta, ali je ipak, da ne bi izgubila nit, u tefteru podcrtavala najvažnije ključne reči.
“Sad već zvučite kao pesnik. Vi ste ipak neko ko je pobedio smrt” rekla je Maša.
“Nisam ja ništa pobedio, poštovana Marija.” pokazujući rukom konobaru, zagleda se prema gradu. “Ja sam samo pao. Pad nije pobeda, to je čista gravitacija.”
“Ko je Pavle Kobiljski kad skine uniformu i gips?” insistirala je.
Ovo pitanje, nakon 150 dana provedenih u pidžami i introspekciji, prvi put je Pavlu vratilo samopouzdanje, da nije samo onaj pacijent iz sobe broj 4. Njegov ego, klesan u muzičkoj umetnosti, tražio je publiku. Držeći se te strane, ipak je između redova želeo da podcrta da on nije pogrešio. Važno mu je bilo da se sazna da to nije bio amatersi kiks, već izdaja materijala.
“Ja sam samo čovek. A ljudske priče su dosadne, u njima uvek neko strada.” rekao je dok mu je martovski vetar mahao ispred lica.
„Ali u Vašoj“, ona mu se nagnu bliže, „neko je preživeo. To je ono što želim da napišem.
Maša je dozvolila da se tišina slije na traku par sekundi, a onda konačno prevalila preko usana pitanje zbog kojega je i došla.
“Kapetane Kobiljski, da raščistimo jednu stvar za čitaoce Odjeka. Jeste li Vi ljut čovek posle svega?”
„Da se od nas istom brzinom testira recimo poluprovodnik u EI Niš, onom žustrinom kojom se testira otpornost padobranskog najlona, Japan bi nam dolazio na instrukcije. Ja sam padobranac. Nemam ja taj luksuz da se ljutim. Ali šta da vam kažem. Vidite i sami da se nekome u celoj priči žuri.“ zaustavio se Kobiljski, svestan da kao vojnik ipak treba da zaštiti i poziv i zakletvu.
Kada je na terasi „Radona“ već postalo sveže, a traka u Sonijevom diktafonu škljocnula, Marija je postavila još samo jedno pitanje.
„Ne znam koga štitite Pavle. Nećete ništa postići ovolikim ćutanjem. Tišina uvek popusti tamo gde se najmanje nadate.“
Kobiljski je još jednom odmerio Mašu, i dodao: „Ko treba da zna, taj zna. Dovoljno sam vam već rekao.“ Zagledao se u njene iskošene oči koje su, prvi put od početka razgovora izgubile onu oštrinu grabljivice. Video je u njima nešto što ga je podsetilo na predratne večeri. Na devojke što su čekale na peronima, mirišljave, razbarušene.
I stvarne.
Marija je polako prebacila diktafon u torbu, ali nije odmah ustala. Izvukla je vizit-kartu sa logom “Odjeka” i spustila preko novina. Njen bordo nokat na kažiprstu se na trenutak zadržao na hartiji, tik uz njegovu šaku.
„Ako nekad navraćate do Beograda, ovo vam je adresa redakcije. Volela bih da Vas još neki put vidim bez ove spravice. Ako je uopšte u redu da jedna dama to izgovori.“
Pavle je pogledao adresu, pa nju. Taj šamar sadašnjosti, i kuražni podstrek nije više bio novinarsko pitanje. Bio je to poziv na život koji se uprkos svemu odvijao izvan bolničkih hodnika, pešadijske municije i raporta.
„Nema ničega što je nepristojno, ako se dvoje odraslih ljudi oko toga slože.“ Razvukao je šmekerski kez koji je čuvao za posebne prilike. „Ostajte mi dobro!“
Ona je ustala, popravila mantil i nakratko mu spustila ruku na rame.
„Vidimo se u nekom boljem Beogradu, kapetane!“
Pavle je još nedugo ostao na terasi, prateći pogledom siluetu koja se udaljavala.
„Nego šta, nego se vidimo. Kobiljski sam ja“ pomislio je, pre nego što je ustao i zakoračio prema sobi.
