Iako i u imenu nosi letnju perspektivu, svako sećanje na Galiju mi je sećanje na kapu, smrznute prste na nekom trgu, grejanu rakiju i paru koja izlazi iz usta. Galija mi je decenijama bila uokvirena zimskim, oficijelnim kontekstom, kao neka muzika za novogodišnje bine pod sponzorstvom lokalnih vlasti.
Istina, u izviđačkim danima smo do krvi trzali prste na gitarama, interpretirajući bučno njihov Kotor, Da me nisi i sl.
Možda prirodna, a možda i nametnuta dualnost, uvek me je za nijansu više vukla na pol Kerbera koga nažalost sinoć nije bilo na Nišvilovoj niškoj večeri.
Galija mi je vazda nosila teret političkog oportunizma i večito sam imao ambivalenciju zbog Nešinih javnih angažmana. Kerber se lakše voleo jer nije zahtevao tu vrstu opravdanja.
Na momente mi se činilo da je bend Galija postao deo sistema protiv koga se borio rokenrol. Stoga je nastala neka valjda normalna distanca, iako sam s vremena na vreme umeo da kod kuće pustim fantastične stihove Radomana Kanjevca, slušajući prvo poeziju, pa tek potom muziku.
Onda se sinoć, nekako čudno, van zimskog protokola, bend oglasio bez impreativa parade. To je bio momenat kada shvatiš da će pesme da nadžive politiku i da se Nešin glas i dalje obračunava sa kratkim akcentima, što mu daje magičnu lokalnu patinu koja zaista pripada Nišu.
Ispostavilo se da je marketinški trik, krizni PR ili kako god se to zvalo, a tiče se niških bendova na poslednjoj večeri Nišvila, bila prava bravura organizatora.
Najrpe generacijski luk. Daltoni kao mitologija i veliki prasak.
Galija kao nosilac najvećeg komercijalnog, emotivnog i političkog tereta.
Lavina kao žanrovski izlet i trenutni hajp.
I Bohemija, kao dokaz da grad i dalje rađa nečuveno talentovanu decu rokenrola, koji se vešto umivaju novim formama, da kažu sve ono što ih žulja.
Kada je muzika toliko dobra da poništi sve moje privatne, ad hominem ili ideološke otpore prema onome na bini, umetnost je pobedila.
To je trenutak prave estetske pobede.
Nišvil je, ove godine, uspeo nešto što mu već neko vreme ne ide od ruke.
Niško veče imalo je dva jasna smera. Jedan unutrašnji, da zbije Nišlije u redove pod barjakom sopstvenog identiteta. Drugi je bio okrenut ka spolja. Da pošalje jasnu poruku van granica grada o tome šta Niš jeste i koliko može.
A bilo je, kudikamo mesta, da se u sveopštem kolapsu društva, provuče poneka mudra politička poruka.
