Sinoć je počeo Nišvil.
Tvrđava je iznova postala mesto gde bi se na par dana mogla sresti dva sveta koja u ovoj državi inače žive u paralelnim univerzumima. Ponekad vlast proceni da je pogodno vreme za slikanje. Zbog toga se već godinama, uz predstavnike lokalne garniture, nagrada za životno delo dodeljuje u četiri zida gradske kuće.
Plašeći se, verovatno da na mikrofonu na glavnoj bini ne fasuje kakvo živo jaje, gradonačenik je napravio pametan potez. Uostalom, džez je prilično sofisticirana, neukrotiva muzika za ekipu čiji su estetski horizonti nepovratno formirani pod šatrom.
Srpski Telonijus Monk, sinoć je pokazao zbog čega je nagradu zaslužio. I ovu. I mnoge druge. Pa o ovima što se kriju u budžacima, više ni reč.
Ostavljen pred čistim prostorom, među onih 88 dirki koje su širile svoje univerzume u mnogo više od tog broja, Mikan Zlatković, šetao je sa takvom lakoćom i razmahom. Bilo je to majstorstvo kakvo se ne viđa često. Pogotovo ne od ljudi koji džez interpretiraju sa sentimentom Balkana.
Da bi svu tu energiju ukrotili i stavili u raskošni ram, brinuli su Anđelko Stupar na bubnju i Branko Marković na kontrabasu, pružajući utisak da su upravo njih dvojica čuvari slobode. Dominantni, neukrotivi i sa prirodnim autoritetom predvodnika na bini, držali su kompletnu ritmičku konstrukciju.
Hodajući putevima od Prištine, preko evropskih dvorana, pa do Kalifornije, Mikan Zlatković gradio je put, čineći da sopstvenu biografiju ne zarobi u protokolarne papire. Zato njegova svirka nije bila samo tehnička bravura, već presek stanja koji se na bini pretvara u čistu silu.
Lični utisak “Sweet Georgia Brown”, “Hippies on a Corner” nosile su posebnu notu izvornog džeza, ali je ipak svoju muzičku ingenioznost Zlatković pokazao izvodeći “Get out of town” Kola Portera. Činio je to tako kao da je sam Kol Porter vaskrsao i nadogradio samog sebe.
Ovo nije klasična priča iz rubrike o kulturi, takav izveštaj možete pročitati na Južnim vestima.
Ovaj je crtica posvećena Zlatkovićevoj prkosnoj, skoro dečačkoj želji da se svirkom nadjača sa drugim stejdžom koji je ove godine okrenut kontra u odnosu na prethodne godine.
Umesto povlačenja ili tihog lamenta nad logistikom, sa bine je stigao odgovor. I muzički i verbalni.
Ne bih ovom prilikom o sjajnim nastupima Vlatka Stefanovskog i Inkognita uz koje su još svirali i Kal i Dopamin, kao i Rosenberg.
Možda tako, uostalom i počinje svaka priča o promeni. Kada akustični otpor odbije da ustkukne pred naopačke postavljenim stvarima, rađa se prvi korak.
A stvari se, da se podsetimo, večno događaju pred nama. Na sceni. I u njima svi učestvujemo.
