Ljubav prema mirisu vina i klaustrofobija, nastali su mi, rekao bih, u isto vreme. Iz iste situacije. Pamtim drvene ivice stare bačve u koju sam se uvukao sa zidarskom vanglom. Otac i deda stajali su ispred, a ja sam kroz otvor taman toliko širok da moje neuhranjeno sedmogodišnje telo može da uđe, izbacivao mulj sa dna. Bačva se pripremala za novu sezonu. Deda je već popio koju rakiju, a vlaga u starom kamenom podrumu bila je podnošljivija nego sparina van te kuće koja mi je bila utočište kada iz primorskih krajeva dođem u Toplicu.

Kada se, nešto kasnije tih godina bralo grožđe, moji roditelji, brat i ja, već smo bili 500-ak kilometara ka jugu, a deda i baba ostajali da u mobi oberu vinograde. Jedan poviše kuće i drugi na mestu koje se čak i na topografskim kartama danas zove lojze. Onda bismo o Božiću, kada se iznova sretnemo, kušali iz najmanjih čaša mlado vino, jer je baba govorila kako je to zdravo za decu.

Po konačnom preseljenju na jug Srbije, krsna slava bila mi je omiljeni događaj zbog zajedništva i običaja kojih sam na moru bio svestan, ali ih nisam često gledao.

U čelo stola bi, već oko podneva, dolazio kum Milun, iz Paunovića, starinom iz čakorske Velike. A potom i Bora Stevanović, koga smo svi, zbog dede zvali “ispisnik” jer su delili godinu rođenja.

Kada bi se oko drvenog stola, koji je ručno tesao moj deda, okupilo dovoljno ljudi, iz grla bi se zaorila slavska pesma. Sveća koja bi kružila po sobi, posle bi se zajedno sa kolačem podizala do tavanice. I tako tri puta. Da se sa tri tačke prema istoku obeleži kuća. Praveći beleg koji je još od vremena Osmanlija davao do znanja da je u pitanju pravoslavna kuća.

Poslednjih godina, kada već dugo nema babe i dede, Bore i kuma Miluna, nastojim da za slavu makar pijemo Prokupac. Tako sam osim autentičnog Dobriča sa crnom etiketom, pribavljao još i Sveti gral, Rskavac braće Rajković i neodoljivu Doju koja me po svemu podseća na ono naše staro vino.

U njenim se bojama tamnih morskih dubina sakrila sva moja filozofija vina, koju ni Bela Hamvaš nije umeo do kraja da opiše. Celokupna kontradikcija koju nosim u sebi, taj večiti susret ili sukob Toplice i Jadrana. Kao da je ta čaša dokaz da se u najautohtonijim srpskim sortama krije podtekst vekova, svedočanstvo o karavanima bokeljskih i dubrovačkih trgovaca koji su sekli ove drumove, ali i podsećanje na Lazarevu vojsku i miris vina kojim se pričestila uoči polaska. To je vino koje mi je, bez pitanja, odredilo lični standard po kome odtada ocenjujem sve ostale prokupce.

Za slavskom trpezom nikada se nismo bavili bukeom, mirisima suve šljive ili notama francuskog hrasta. Tu su važne price o starini, o Drugom pešadijskom puku i onima kojih više nema. O onima koji će doći. O svecu koji nas veže generacijama. A prokupac je služio da sve te price sintetiše i pretvori u uspomenu koja živi.

Nakon što je moj stari pretekao korona virus, zajedno smo pravili ponovne korake. Nedaleko od kuće, gde je on već razvukao špalir, ja sam ašovom pravio rupe duboke 40 centimetara kako bismo podigli ostatak vinograda. Bez ikakvih posebnih tendencija. Čisto jer su to generacijama radili i ostali preci. Posadili smo tamjaniku, prokupac i neke druge vrane i bele sorte. Novi vinograd je, uostalom, kao i nova obuća, žulja dok se ne razgazi.

Evo još jedne sušne godine. Dedin bunar samo što nije presušio.

Grožđe voli sušu, a vole je i vinari.

Mi nismo vinari.

Mi samo volimo da popijemo, a nekada smo umeli i da napravimo.

Lepo je to što se lozom zove i familija i grožđe.

A lepo je i imati vino iz svog dvorišta.

Ako to nije terroir, ja stvarno ne znam šta je.