Borba u oblacima

Tag: Srbija (page 1 of 1)

Vlasta gandi – vesnik proleća

Reko bi neko da previše pažnje obraćam na niške skitnice, ulične pijance i društvenu marginu. Biće da je to zbog toga što ih u gradu Nišu, u poslednje vreme, ima sve više. No za razliku od moralne sirotinje, što se nakotila po kožnim foteljama i zgradama visokoplafonkama, ova se sirotinja još uvek služi duhom, koliko toliko zdravim.

Nisam jedan od onih koji je sa njima “čuvao ovce“, ali sam neretko želeo da čujem njihove životne priče. Ne zato da bih po razgovoru odahnuo i rekao, “dobar sam ja, kakvih sve ima.“ Ne zbog toga, iako to svi radimo. Ali se ložimo na altruizam. Radim to, najpre zato što će mi biti krivo kada odu na konačni sud, a reč nisam prozborio s njima. Jer su mi sugrađani. Puni slikovitih priča. A  teško da je nekom šta dobro donela naknadna pamet.

Jedan je prepoznatljivi niški ulični boem, jednom zahvatio masnu i zelenu vodu iz Nišave. Neko je dvoje mladih gledalo ovaj čin i komentarisalo: “Kakav je odvratan, da l će ovo da popije?“.

Onda je mladić bacio neboplavu limenku nizvodno. Starčić obraso u bradu i kosu, seo je na klupu, zapalio cigaretu, a pepeo tresao u to parče zahvaćene reke. Potom je pikavac bacio unutra, a sve zajedno u kantu. Onda je nestao. Od tada ga nisam video.

Pre neko veče, dok se prasak staklenih flaša u susretu sa betonskim pločama, duž keja, mešao u frekvenciju našeg razgovora, razgovarao sam sa Vlastom Bajramovićem. Za razliku od mnogo puta, ovaj put imao je manje od 2 promila u krvi.

Za one koji ne znaju, pomenuti gradski oriđinal je čovek poznatiji i pod nadimkom Gandi.

Njegovu improvizaciju na temu, čujete u subotnja jutra, iz čarobne frule. Za sebe kaže da je ciganin, a ne rom.

Osim dijagnoze bolesti zavisnosti, ima ih još sijaset, ali na njih me obraća pažnju. U duševnu bolnicu ide samo kada mu alkohol dojadi, pa bi malo da se dovede u red.

Ima godina koliko i moja majka, Bred Pit, Džoni Dep ili Rambo Amadeus. Istina, izgleda dosta starije.

Razgovarali smo o smislu života. Kaže da ne želi da živi kako mu drugi kažu da treba.

Nedavno se uselio u novu – staru kuću na keju. Rodni Komren mu je daleko. Još kaže i da se seća dana kada se prvi put zaljubio u vaspitačicu iz doma na Panteleju.

Na pitanje šta je za njega sloboda, odgovara “Sloboda je subota!“ Moram da priznam da je i meni postala.

Gandi tvrdi da je ime njegovog oca pogrešno upisano. Ubeđuje me da mu je otac Šaban Bajramović i tvrdi da Šaban nije imao samo žensku decu.

Možda bih mu i poverovao da nije insistirao na tome da mu je majka Esma Redžepova. Što je mnogo, mnogo je. Ali je bar zabavan.

Saznajem još da je služio vojsku. Video je more.

Ponavlja i već ustaljenu mantru da u Srbiji ima dosta majmuna, a nema ga Tarzan. I tu je u pravu. Tarzan je majmun koji je utripovao da je Tarzan.

Vlasta kaže da sumnja da će ikada biti bolje. Za njega je bolje, kad je flaša punija od polovine. Zato u pijana jutra, vrlo često, odlomi po koji cvet iz gradskog zelenila i pokloni ga devojkama.

Razmišljao sam o tome zašto je prihvatio taj univerzalni simbol mira – nadimak Gandi. Ne isključujem mogućnost da je zbog toga što ga usijane klinačke glave istuku u proseku jednom za veče, a on na to odgovara ćutanjem. Ujutru se uglavnom ne seća ko ga je tukao, ali ga boli. Kao i svakog čoveka.

Boli ga nepravda, nemaština, nebriga. Ali o tome ne priča često. Samo zaigra svoj rokenrol-pank ples. “Rokerooo!“ reko bi on.

O tome koliko ima dece, nije baš ujednačen. Nekad pet, nekad šest.

Kada u jesen ptice selice odlete na jug i svene i najuporniji list, Gandijeva frula još dugo odzvanja po sve praznijem keju. A onda nestane i njega.

Nego se on, za razliku od mnogih, što odavde odlete da se ne vrate, na proleće ipak vrati. Pa mi ulije nadu da ostanem i borim se.

Da ne završe baš svi na ulici.

 I da ono “čistićete ulice“ već jednom dobije pravi smisao.

Not great not terrible

Zavaljen u fotelju od braon pliša, sredinom devedesetih, Neša Galija šara hemijskom olovkom po zelenom papiru spremljenom za autograme. U ogromnom socrealističkom zdanju, stojim kao pod crkvenom kupolom, zagledan u betonsku konstrukciju. Čekam autogram. Sumpor štipa za oči. Sa mora, iz pravca Rožaja, pa preko Gazimestana prema Nišu, pravimo pauzu da se Škoda, trula višnja boje, odmori od letnjeg asfalta.
Galijina pesma o pravoslavlju se lako ušunja u uvo. Ona o mom rodnom gradu Kotoru, u to vreme još ne postoji. Tih dana drsko nije imala godina da uđe u pesmu.

Hotel “Žubor” Kuršumlijska banja – foto: n.m.

Još jedna slika. Ispred hotela “Žubor“ trčim oko okruglog zida. Unutar njega otvor što zjapi iznad reke. Onaj autogram sam odneo do automobila. Gužva na parkingu. Iz kuhinje se miris pasulja meša sa bolničkim vonjem. Do okoline Niša, gde mi tih dana žive babe i deda, od milošte zvani đede, nije ostalo još mnogo. Ipak sam detinje nestrpljiv.

Što zbog njih, što zbog paketa gde su sigurno dve nove majice za brata i mene, trešnje, kravlji sir, tegle pekmeza i euroblok. Vruće je, a zadnje prozore ne smemo da otvorimo. Zbog promaje – najveće srpske boljke. Dole, u nogama, gazim brata koji se opružio preko putničke torbe. Na kasetašu se smenjuju Tomine Danke, Branke, Sanje i Liljane. Tada sam poslednji put video Kuršumlijsku banju. Punu sveta. Još uvek umirisanu na tapete i kožne novčanike. Na olovo iz štampe i domaću kafu sa ratlukom.

Nedelja u julu 2020. Od posledica virusa COVID-19 danas je preminulo toliko i toliko ljudi. Ma više je. Mnogo je više. Gasim radio, okrećem druga i kažem mu: – e ajmo negde. Pita me gde, ja mu kažem na jug ili na istok.

Nek odluči parica, kaže mi on. Bacamo paru na parkingu. Jug je glava. Valjda zato što je na jugu pala glava Cara Lazara ili zato što je na glavi dvodinarke Manastir Gračanica. Šta znam zašto. Jug je glava. Pismo je istok. Pobeđuje glava.

Kroz Kuršumliju nalećemo na pogrebnu povorku. Malo nakon toga trubači. Kakva groteska. Ali takav je život. Malo trube, malo posmrtni govori. Malo više posmrtni govori, a sve manje stare trube. Taj put prema banji pamtim samo po reci sa desne strane. I dalje je tu. Homokinetički zglob na autu mi lupa. Ako me ovde ostavi auto, teško da će iko ikada da nas nađe. Oko nas je šuma, a miris sumpora me vraća 25 godina unazad. Da nije zvuka trimera koji se bori sa uraslom travom ispred hotela mislio bih da je na Kuršumlijsku banju pala atomska bomba.

Staze zdravlja, foto: n.m.

U ovim danima, kada živimo distopiju, ona slika još dublje mi se urezuje u podsvest. Jedna oronula samoposluga u kojoj, istina,nema zombi prodavačica u borosanama. Crkva srušenog crepa i uraslo fudbalsko igralište. Kafana bez prozorskog okna, upala sama u sebe. Desetine parkiranih policijskih vozila iz doba bombardovanja.

Sećam se da je hotel “Žubor“ u godinama posle potonjeg balkanskog rata koristila policija. Plave table sa oznakom M. Jedan dečak na biciklu što juri pored nas liči mi na glasnika u Amazoniji. Nebo se nagužvalo i preti potopom. Na onom opustelom hotelu gde sam se pre frtalj veka igrao, skela nagoveštava da će neko da opere pare. Slika apokalipse na nekoliko hektara. Zbunjuje me pustoš. Ni prodavnice. Ni kafane. Prazno.

Ruina foto: n.m.

Izmešanih emocija, sedam u auto i nesvesno pevušim u sebi – “Pravoslavlje, dolazi sa juga“.

Zamišljam ljude u onim preostalim kućama. Kako im se pradedovi opiru u Topličkom ustanku. Kako im se dedovi ponosno busaju u grudi. I njih, kako obmanuti veruju u budućnost koje nema. Zaboravljene i otpisane od svih.

Ispraća me blještavi bilbord što sjaji nad prazninom – “Hvala Srbijo“.

Nisam siguran za pravoslavlje, ali za sirotinju jesam. Ona sigurno dolazi sa juga.

Ljudi je sve manje, država sve više.

Opet se natežemo oko teritorija. Odlučuje pismo-glava.

Kako ćemo da se cenkamo sa tuđim, ako smo tako jeftino prodali sebe?