U poslednje vreme, sve više izgleda da se izdavački algoritam ustrojio protiv suverenog čitaoca.
Jasno je da je književnost neodvojiva od stvarnosti i društva jer pisci ne stvaraju u vakuumu. Mnoge knjige, samim tim što postoje, neupitno svedoče o vremenu u kom su pisane. Međutim, postoji nepregledno more razlika između organske angažovanosti i isprojektovane angažovane namere.
Izdavački algoritam sve češće ne traga za piscem, već za kreatorom sadržaja (content writerom). Doza aktuelnih trauma, društvena odgovornost maskirana u celofan koji se lako prodaje na regionalnim tezgama, trešnjica je na torti. Problem je u tome, što tu prestaje da postoji literatura, i javlja se projektna dokumentacija, prerušena u prozu.
Ovakva književna poplava, premda se iza nje krije ozbiljna kulturna suša, dovela je do situacije da srpski jezik postane kolateralna šteta. Nadmetanje ko će biti “na pravoj strani istorije” pustilo je semantiku i rečenicu da nasmrt iskrvari. Nagrade, već dugo (ako su ikada i bile) nisu orden za umetnost, već službena legitimacija pripadnosti ideološkom klanu.
U nedavnoj “bici kod NIN-ove nagrade” neko je od pisaca rekao da je odvajanje književnosti od ideologije potpuno politikanski. Saglasan sa tom tvrdnjom, dodao bih samo to da ideologija prožima određeno književno delo i da refleksija ideologije mora postojati u književnosti.
Međutim, književna su se levica i desnica načisto odvojile od sopstvene suštine, i književnost pretvorile u poligone za ideologiju, gde književnost više nije ni put ka duhovnosti, niti l’art pour l’art, već čista estrada.
“A priori” angažovanost kao zamka
Ukoliko angažovanost prethodi tekstu, literatura često postaje žrtva. To nikako ne znači da iz same književnosti, angažovanost neće proizići kao konsekvenca.
Naime, kada se dela oslanjaju na spoljni kontekst koji se menja, knjiga pretenduje da izgubi estetsku autonomiju koja bi je držala u životu decenijama, pa čak i vekovima kasnije.
Angažovanost treba da se tiče vrednosti, a ne društvenih trendova. Zbog toga dela koja su satkana od spoljnog konteksta, često završavaju samo kao fusnote.
U tom smislu, književnost bi trebalo da je najpre sposobna da preživi sistem koji ju je iznedrio. Kada se to postigne, onda postaje jasno da je bila verna sopstvenim zakonitostima, a ne direktivama koje dolaze od spolja.
Kvaziideološka trvenja
Merna jedinica za reči više nije težina značenja, već je postala brzina protoka. U takvom sistemu vrednosti, definisala su se dva tipa “angažovanih” autora. Naročito u srpskoj ili regionalnoj književnosti.
Na prvi pogled, oni su zakleti neprijatelji.
U biti, oni su lice i naličje, iste, sve manje vredne medalje.
Za jedne bismo mogli reći da su hibrid alternativca i ćate. To su oni autori koji su bedževe i duboke starke iz devedesetih zamenili menadžerskim pozicijama u sektorima kulture.
Modus takvih pisaca je transformacija književnosti u event. Kod njih književne vrste sve više smenjuju projekti regionalnog povezivanja. Sve je tu “urbano”, “osnaženo” i “svesno”, ali je u dubini sterilno i nečitljivo.
Među njima, čitalac je postao važan zbog vizibilitija i specifičnog cilja projekta. Takva je, dakle, književnost, postala ona pamfletna koja služi za otvaranje panela o pomirenju, a “teške” teme samo su scenografija za istomišljenike koji traže potvrdu svoje građanske provinijencije.
Traju dok je aktuelne vlasti. Posle se pritaje i čekaju nove naraštaje ili sopstvene reinkarnacije u sličnim istorijskim kontekstima.
Suprotan je pol, tog istog estradnog i kič pristupa, pol salonskih hajduka. Oni delaju iz udobnosti mejnstrim medija i državnih komisija. Koriste nedostatak interpunkcije, odsustvo glasovnih promena jednačenja po zvučnosti i brutalnost izraza i forma, kao dokaz za svoju mačo poziciju.
Literatura, štampana u tvrdim koricama, vapi da bude kontroverzna, a krije investiciju u šund-desno orijentisano biračko telo. To su disidenti koji rade za sistem, kontrirajući “drugosrbijanštini”, iako koncept bilo kakve Srbije, mita, društva i zaveta ne razumeju u potpunosti. Sebe smatraju angažovanim za “njihovu stvar”, a vlast ih često koristi kao politički podobne.
Traju dok je aktuelne vlasti. Posle se pritaje i čekaju nove naraštaje ili sopstvene reinkarnacije u sličnim kontekstima.
U tom sendviču šatro zavađenih polova, koji su zapravo idealni partneri, dajući jedni drugima smisao, sa međusobnim prezrenjem u javnosti, sve je manje one prave, tihe i svestrane, fino profilisane književnosti.
Sve ju je manje u sadašnjem trenutku, a sve više u večnosti.
Etika pisanja nad estetikom pamfleta
Književni inženjeri sa partijskom knjižicom često nisu gradili nove svetove, već su podražavali stvarnost. Staljinovim rečima rečeno, bivali su “injženjeri ljudskih duša.”
Skoro ništa od književnosti koja je bila do te mere angažovana, da je zaboravila svoju svrhu, nije preživelo. Preživeli su onii koji su dogmu preveli na jezik univerzalne ljudske prirode.
Ova tvrdnja nije bez rizika jer dolazi iz pozicije koja se ne vezuje ni za jedan tabor, ali koja baš zbog te distance lako može poverovati u sopstvenu nevinost.
Ipak, sudbina pisca danas je usmerena na čuvanje vatre jezika i kulture podneblja na kom piše. Zato on treba da je odgovoran sebi, jeziku i čitaocu.
Odgovornost pisca je u beskompromisnoj vernosti estetskom činu koji odbija da bude sveden na letak.
Na piscu nije da servisira dnevne ideologije, već da preživi majstorsko rešeto istorije. Jedina prava pobuna je napisati štivo koje vreme neće moći da sažvaće.
Pisac, ako je odista pisac, a ne koordinator sopstvene sujete, ne duguje ništa aktuelnom trenutku.
Ali duguje sve jeziku.
I slobodi.
On je po prirodi svog poziva, čovek koji nema pravo na povlačenje.
On mora biti na barikadama.
Pisanje je oduvek bilo samotnjački rat.
Osvajanje slobode.
Dok se estradna književnost bavi ideološkim marketingom, pravi pisac-buntovnik nudi utočište usamljenom pojedincu koji u tekstu ne traži parolu, već identifikaciju, nadu i spas.
Tekst je inicijalno objavljen na sajtu RVLT.rs
