Zbog straha da se uhvatim u koštac sa temom niškog repa i činjenice da će mi tekst o muzičaru i urbanom filozofu Infamousu postati čist panegirik, odustajao sam mnogo puta od bilo kakvog javnog stava.
U ponedeljak mi je umro drug.
Prvi iz užeg ešalona društva, prvi mojih godina, prvi stečen na ulici.
U sredu je Laza, koji sve tekstove potpisuje sa Infamous, u saradnji sa Benihannom izbacio album Beleške 2.
Zaključio sam da je napisao soundtrack za ovih par dana ili par dina urbane tragedije koja je ujedinila sve nas subkulturalne činioce grada, srednju generaciju, što se sretala na stadionu, na asfaltu, a nije ni postala svesna da je srednja generacija. I već polako curi u veterane.
Muziku sam ovih dana sveo na slušanje jednog jedinog albuma, sa željom da dohvatim nit što čini da u stihovima identifikujem sebe, ali i beskrajnu gomilu svojih vršnjaka koji su se igrom okolnosti našli u jedinstvenom hronotopu, i tumačili stvarnost u veoma sličnom ključu.
Kad uspeš tad si onaj naš, kad pukneš tad si onaj smrad
Nije samo do toga što su mi se sa autorom stihova često u pozne sate ukrštali koraci na putu do kuće, već i zbog toga što smo na isti način proživljavali čekanje noćnih autobusa, ili usiljeno marširali u jutarnja doba, posebno sam se predao stihovima pesme broj pet, naslovljene upravo „Put do kuće“.
U ovom rep noaru, osećam prvi put kako je sazreli glas mojih ispisnika najzad izustio ono što sam stotinama puta pokušavao da oglasim iz dubine sopstvene duše. Na putu do kuće.
Ovo je pesma čije je zvučanje jedno, a višeslojnost značenja čini je, po mom mišljenju, najdubljom na albumu.
To je samo naizgled pesma o povratku kući iz kluba u svitanje. A mnogo je više pesma o povratku svih nas na izvor.
Na porodičnu vrednost.
Na drugarsku lojalnost.
Ovo je put do one kuće gde se baštine i krivnja i ponos. Čitava jedna introspekcija generacije koja je „vadila kestenje odande gde se palila vatra“
I ponajviše dubinsko traganje po sopstvenom duhu.
Iako tamna kao sipino mastilo, poezija je ova i dionizijska u ironičnoj meri.
„Život nije ružan, čak i kad te zgužva i razbije na dva, skontaš tek onda kad u zemlju spuštaš nekog koga znaš“. To je stih od kog se plače. I koji boli kao najljući roditeljski šamar. Sa svrhom da te digne sa dna. Onog gde smo svi pomalo imali potrebu da se muvamo.
Reko bi neko da se Infamous mlad zapleo u temu smrti.
Ali „nekima skinu kapute kad ih pokrije trava, na kraju smo u istom blatu i to ti je pravda“.
I to ti je novi Branko Miljković.
Jedan od sinova bludnih
Prvo sam se zapitao da li čovek od trideset i kusur ima pravo da napravi pesmu koja se zove Flešbek. Nije li to pretenciozno? Nije li prerano? A onda sam se setio da mi je u ponedeljak umro drug. I uhvatio sebe kako u danu proživljavam anegdotu za koju kažem da se desila pre dvadesetak godina. Nije ni pretenciozno, a ni prerano.
Zbog toga mi je, verovatno, stih „sada neke druge brige me muče, a principi su mi isti ko juče“ zario strelu vremena u srce.
Kod Infamousa nema foliranja niti ličnog hiperbolisanja.
Čitava njegova poezija je parabola, i zbog toga nije samo on bludni sin. Iako smo na Bludnom sinu i onom biblijskom i onom Bukovskoga, rasli svi, on kaže da je jedan od. Ne samo on. To je generacijski jauk. Ili jauk generacijske margine. Onog preživelog rokenrola koji je promenio i uniformu i suštinu.
Nema repa od repa, sada je njegova mantra, i to je ono što ga čini značajno više istinitim i time ga svrstava bliže umetnosti, a udaljava ga od estrade.
I u materijalnom i u filozofskom smislu.
I sad ti mene pitaš, a što sam ostao?
Ne hvatajte za oružje, da ospete po meni, ni stariji, ni mlađi. Nije ovo ni pohvala ludosti, niti književna kritika. Ovo je lična impresija himničnom tonu grada koji je sve sumorniji.
„Iz grmena velikoga, lafu izać trudno nije“ govorio je Njegoš. Treba naći put da se ispliva na površinu. Najpre sa dna sebe, a potom i iz tonućeg broda, što od Niša čine sve više oni protiv kojih svi glasno lajemo već decenijama.
Infamous je minimalistički, album što izlazi po hladnom novembru, nazvao Beleške. Razmišljao sam o jednostavnosti ovog imena, koji mi je na mahove zvučao i banalno.
Međutim, ovaj album baš to jeste. Crtica sa margine. Kroki neuhvatljivih misli koje se roje u običnostima dana.
U njemu su suptilne revolucije, naše neprežaljene ljubavi, u njemu je memla i mrak. U njemu su i stav i stid.
Sve to smiksano u neki jesenji nokturno. Snažne poruke i ozbiljna muzička i leksička virtuoznost.
Ako je negde ostalo rokenrola, ostalo ga je u repu. U ovom albumu, dakako.
