Reko bi neko da previše pažnje obraćam na niške skitnice, ulične pijance i društvenu marginu. Biće da je to zbog toga što ih u gradu Nišu, u poslednje vreme, ima sve više. No za razliku od moralne sirotinje, što se nakotila po kožnim foteljama i zgradama visokoplafonkama, ova se sirotinja još uvek služi duhom, koliko toliko zdravim.
Nisam jedan od onih koji je sa njima “čuvao ovce“, ali sam neretko želeo da čujem njihove životne priče. Ne zato da bih po razgovoru odahnuo i rekao, “dobar sam ja, kakvih sve ima.“ Ne zbog toga, iako to svi radimo. Ali se ložimo na altruizam. Radim to, najpre zato što će mi biti krivo kada odu na konačni sud, a reč nisam prozborio s njima. Jer su mi sugrađani. Puni slikovitih priča. A teško da je nekom šta dobro donela naknadna pamet.
Jedan je prepoznatljivi niški ulični boem, jednom zahvatio masnu i zelenu vodu iz Nišave. Neko je dvoje mladih gledalo ovaj čin i komentarisalo: “Kakav je odvratan, da l će ovo da popije?“.
Onda je mladić bacio neboplavu limenku nizvodno. Starčić obraso u bradu i kosu, seo je na klupu, zapalio cigaretu, a pepeo tresao u to parče zahvaćene reke. Potom je pikavac bacio unutra, a sve zajedno u kantu. Onda je nestao. Od tada ga nisam video.
Pre neko veče, dok se prasak staklenih flaša u susretu sa betonskim pločama, duž keja, mešao u frekvenciju našeg razgovora, razgovarao sam sa Vlastom Bajramovićem. Za razliku od mnogo puta, ovaj put imao je manje od 2 promila u krvi.
Za one koji ne znaju, pomenuti gradski oriđinal je čovek poznatiji i pod nadimkom Gandi.
Njegovu improvizaciju na temu, čujete u subotnja jutra, iz čarobne frule. Za sebe kaže da je ciganin, a ne rom.
Osim dijagnoze bolesti zavisnosti, ima ih još sijaset, ali na njih me obraća pažnju. U duševnu bolnicu ide samo kada mu alkohol dojadi, pa bi malo da se dovede u red.
Ima godina koliko i moja majka, Bred Pit, Džoni Dep ili Rambo Amadeus. Istina, izgleda dosta starije.
Razgovarali smo o smislu života. Kaže da ne želi da živi kako mu drugi kažu da treba.
Nedavno se uselio u novu – staru kuću na keju. Rodni Komren mu je daleko. Još kaže i da se seća dana kada se prvi put zaljubio u vaspitačicu iz doma na Panteleju.
Na pitanje šta je za njega sloboda, odgovara “Sloboda je subota!“ Moram da priznam da je i meni postala.
Gandi tvrdi da je ime njegovog oca pogrešno upisano. Ubeđuje me da mu je otac Šaban Bajramović i tvrdi da Šaban nije imao samo žensku decu.
Možda bih mu i poverovao da nije insistirao na tome da mu je majka Esma Redžepova. Što je mnogo, mnogo je. Ali je bar zabavan.
Saznajem još da je služio vojsku. Video je more.
Ponavlja i već ustaljenu mantru da u Srbiji ima dosta majmuna, a nema ga Tarzan. I tu je u pravu. Tarzan je majmun koji je utripovao da je Tarzan.
Vlasta kaže da sumnja da će ikada biti bolje. Za njega je bolje, kad je flaša punija od polovine. Zato u pijana jutra, vrlo često, odlomi po koji cvet iz gradskog zelenila i pokloni ga devojkama.
Razmišljao sam o tome zašto je prihvatio taj univerzalni simbol mira – nadimak Gandi. Ne isključujem mogućnost da je zbog toga što ga usijane klinačke glave istuku u proseku jednom za veče, a on na to odgovara ćutanjem. Ujutru se uglavnom ne seća ko ga je tukao, ali ga boli. Kao i svakog čoveka.
Boli ga nepravda, nemaština, nebriga. Ali o tome ne priča često. Samo zaigra svoj rokenrol-pank ples. “Rokerooo!“ reko bi on.
O tome koliko ima dece, nije baš ujednačen. Nekad pet, nekad šest.
Kada u jesen ptice selice odlete na jug i svene i najuporniji list, Gandijeva frula još dugo odzvanja po sve praznijem keju. A onda nestane i njega.
Nego se on, za razliku od mnogih, što odavde odlete da se ne vrate, na proleće ipak vrati. Pa mi ulije nadu da ostanem i borim se.
Da ne završe baš svi na ulici.
I da ono “čistićete ulice“ već jednom dobije pravi smisao.
