Bilo bi dobro da ovo ne čitaš kao neko ko se usudio da traži odgovor na pitanje kako da se spasi. Više kao neko ko je o anksioznosti čuo, pa pokušao da je neiskustveno dokuči kroz tuđa slova. Ako si ipak ovaj prvi, neka ti ovaj tekst ne bude jedinstveni putokaz, nego više znak kraj puta.

Ako si drugi, razumi da je uvek moguće da postaneš prvi.

Čak i ako si najjači. Čak i ako si najhrabriji. Pa i ako misliš da je jedino rešenje za anksiozne „dva kubika drva i oštra sekira.“

Ako veruješ da ljudi „tripuju“, da su umislili, da im treba „neko obdaren“ ili „ženska ruka iz tuđe kuće“. Sve to pada u vodu, kada te prvi put saseče. Onda bi da se izviniš. Al’ ne ide. Jer si kukavica i ne smeš nikome da kažeš da imaš problem i da ti se nešto baš, baš čudno događa.


Još jedan savet pre čitanja. Zanemari ko je autor ovih slova. Autor si ti, ili bilo koji drugi čovek na planeti. Mi. Oni. On. Egzistencionalno ugrožen, misleći, prosečnog statusa, bogat, siromašan, oženjen, neoženjen, razveden, glup, pametan. Ko god.

Rušenje garda


Zamislimo mladića od 19 godina. Spremnog da se sa još stotinu njih takmiči u trčanju, sklekovima, zgibovima, psiho testovima.

Zdravih bubrega, jetre, zuba. Visokog 180 i teškog 80 kilograma. Gimnazijalca. Maturanta. Odlikaša. Ljubitelja vojne avijacije.

Popije vikendom po neko pivo ili rakiju.

Ne puši.

Eventualno probao lake droge. Trči 2400 metara u roku koji određuje Vojna akademija za ocenu odličan.

Pokolebanog u želji da služi državi kakva je Srbija poslednjih decenija. Nepokolebljivog u ljubavi prema prostorima na kojima je i ljudima koji su oko njega.

Zamislimo da takav mladić zbog utemeljene nesigurnosti odustane od prijemnog za VA i upiše književnost, želeći da više doprinese Srbiji kroz obrazovanje nego kroz pucnjavu.

I zamislimo ga kako posle jednog sunčanog dana 12. juna 2009. godine, baš negde kod Doma Vojske, na suvozačkom mestu iz čista mira potone u sedište, sluteći da će ga udariti srčana kap ili da će se onesvestiti. Pa srce svojih prosečnih 70 otkucaja naglo podigne iznad 100. On zamoli vozača da stane, izađe iz automobila i sruši se na pločnik. Potom ga gladni lekari hitne pomoći, koji na obližnjem kiosku kupuju pljeskavice, pokupe i ubace u vozilo. Pa mu paničeći konstatuju sinus tahikardiju, sa brojem otkucaja od 195 koje njegovo dečačko srce jedva podnosi. Pa mu uz betablokatore i kiseonik direktno u nozdrve vrate svest. Ali mu više nikada ne vrate potpuno blaženo stanje kada mozak i organizam sinhronizovano rade u miru. Zamislimo da ovaj tekst piše baš takav čovek, desetak godina stariji.

Godina promena

„Dečak sam iz prethodnog paragrafa. Valjda. Kada nema anksioznosti gotovo sam siguran da je tako. Da sam i taj, i onaj koji je pre njega bio on, i onaj koji će doći.

Kada me oprhva taj iracionalni osećaj da ništa ne štima, da će se sve srušiti, a da će moj um da eksplodira, nisam baš siguran ko sam. Tada sam depersonalizovano biće sa ubijenim egom, čiji se ID i superego nadmeću u svojoj taštini.

Kada se prvi put nađeš potpuno ogoljen pred sobom, sa oljuštenim egom kao korom od banane koja je ugnjila i truli, zapitaš se i šta je to što je u životu bitno i važno.

Lekari ti kažu da je to zdravlje. Pa te od glave do pete ispretresaju svi specijalisti i utvrde da si zdrav kao dren. A ti iznova ležeš sa nepodnošljivom zmijom na grudima, koja te svog u znoju budi noću i dočekuje ujutru.

Izlećeš iz prepunog autobusa, na stanici na koju nisi planirao da siđeš, jer ne možeš da doguraš do sledeće.

Izlećeš iz punog amfiteatra jer ti zuji u ušima, iako znaš da ti je ostalo još nekoliko rečenica da bi dobio desetku ili izvukao šesticu. Jednostavno ne možeš. Izmišljaš da ti je potekla krv iz nosa ili da žuriš na rođendan, svadbu ili sahranu.

Pa nekako, vremenom, tu zmiju prihvatiš kao svoju. Iako ti psihijatri nude pune šake antidepresiva i bromazepama, odlučuješ da se sa svojim oštećenjem donekle pomiriš i shvatiš kao nešto što će te pratiti do kraja života. Nekad u manjoj nekad u većoj meri. I uvek spremno da te iznenadi novom finesom koju ne razumeš i koja te baca u novu vrstu panike jer ti je baš taj osećaj koji nadolazi, sada potpuno nepoznat.

Crveniš pred sasvim poznatim ljudima, onako kao osramoćen, iz čista mira, samo zato što ti se organizam podsvesno spremio za borbu ili za beg. Ali ti i dalje ne znaš šta je uzrok tome. Da li kolektivno nesvesno u državi u kojoj umesto praporaca prapore bombe. Ili individualni porazi koje si kao mali zanemarivao.

Kako god, ne želiš da se ono stanje sa suvozačkog sedišta ponovi i ne želiš da ti srce eksplodira.

I stoga si uvek na oprezu. Čak i kad svest nije, podsvest stražari. Pa se vremenom navikneš i poznaješ sebe jedino kao takvog. Onda ti bude lakše, shvatiš da si promenjen, ali se prihvatiš.


A potom se još desetine tebi bliskih ljudi požale da imaju iste probleme. Samo što ti njih razumeš više nego što su oni tebe kada si im se prvi put požalio na svoju teskobu.

Eto, to sam valjda ja.“

Zabluda pauze

Sa anskioznošću za vratom, možeš da živiš normalno. Mozak ponekad štucne da te opomene da si sam sebi najveći neprijatelj. Ali uglavnom ne napraviš nikakvu glupost. Sa sobom i svojim realnim strahovima se suočavaš. Nadmećeš. Pobediš strahove od javnog nastupa koje si negde usput zaradio, a nisi ih imao. Opet ih nemaš. Pobediš strah od visine. Suočiš se sa pećinama zatvorenog prostora. Ignorišeš strah od otvorenog prostora. Uvrstiš iracionalne fobije u foldere ili fioke i kako se koji pojavi samo ga prisvojiš da ide paralelno sa tobom.

I kada se sve to dogodi, apsolutno zanemariš svoju anksioznost. Onda počinješ da živiš ubeđen da si se potpuno izlečio i oporavio. A zaboravljaš činjenicu da tome nema leka. Ima samo eventualnog načina da se navikneš.

Ali ti povraćeni ego kaže da je sve zauvek u redu.

Međutim…

Taman kada si pomislio da si taj tunel od anksioznosti preronio na dah, ona nađe novi način da ti pokaže kako si nemoćan. Zujanje u ušima, tremor ruku, neočekivano sušenje usta, osećaj da ćeš pasti u nesvest, nalete hladnoće i vrućine, grčenje ruku, bol u grudima, sve si to prošao. Pa šta onda može da te tako iznova dovede u stanje o kom znaš baš sve?

Može.

I te kako može.

Nepodnošljivi osećaj da si na ovom svetu slučajno, da si piksel na monitoru sa beskonačnom dijagonalom.

Da ćeš ostati zarobljen u vremenskoj kapsuli iz koje ne možeš dalje.

Da si neko kome ne pripadaju te misli što se šunjaju po hodnicima mozga.

Da si neko drugi koji te posmatra dok spavaš.

Da to što sada vidiš uopšte ne izgleda tako kao što vidiš.

Da ovaj tekst ne postoji.

Da ti ne postojiš.

Da ćeš umerti.

Da će nestati svi tebi dragi ljudi i na šta će onda ličiti svet.

Da možeš da budeš ubica.

Da možeš da budeš sam.

Da možeš sebi da naudiš.

Da nisi onaj iz ogledala.

Da su ljudi neiskreni jedni prema drugima.

Da ne želiš da budeš čovek.

Da si bio misao.

Da ćeš postati misao.

Pa se opet vratiš na početak kruga i počneš da se ubeđuješ da ipak moraš sve to da prihvatiš.

A to je proces.

Kao što je i život proces.

Zbog toga je valjda sve i zanimljivo.

I onda odlučiš da onu dvojicu, onog što se predao i onog koji bi da se bori, u sebi duboko pomiriš.

Jer i jedan i drugi su u pravu.