Kasno je za poeziju, druže, u dane kad se deli Netflix i kad se više niko ne keša na tramvaje.
Sad je ljubav u inboksu a na ulicama pustoš nema prodavca kestena da vam doda neki više dok prebiraš sitniš što si ukrao iz kasice prasice za koju ste brat i ti samo znali
Prekasno je za poeziju, druže ne miriše na istinu nego na strast a pesma to ne trpi.
Valjda.
Ko se još udvara stihovima, druže, pa postoji toliko načina nisi valjda lud da praviš antologije na instagramu i recituješ Jesenjina obezglavljenim klinkama
Tamo gde sunce zalazi u ponoć i sa stegnutom pesnicom dočekujem noć među oslepljenim senkama što teturaju po kaldrmi vezanih očiju po trgovima bez uličnih svirača koji nikako da oteraju vapaj robova
tražim te
tako često kao zabluda se prošunjaš kroz san ko kroz oblak ostaviš trag tek da ga namirišem u svitanje ali ispari pre nego što sa očiju skinem poslednji krmelj i popijem vodu iz flaše pored kreveta i gle, jutro mi pokaže šipak a mamurna glava padne na hladnu stranu jastuka pa nastavim u snu da
tražim te
među brojevima hotelskih soba koje nikako da zapamtim pa mi vrata otvaraju debele raspuštenice čiji su datumi rođenja možda početne cifre tvog telefona ili nisu nisu jer biram nepostojeći broj i javljaju mi se brkati muškarci ili nisu nisu jer da su brkati nerazgovetnije bi pričali pa spustim slušalicu i kapak i počinjem da
tražim te
među pogledima našminkanim i bojažljivim, na sedam hiljada metara iznad zemlje među ženama što mi nude sendvič uvijen u foliju i pitaju da li sam za kafu ili čaj a ja sam za vino i samo sam još jedan od hiljadu kome su se ove nedelje nasmejale da ublaže onaj mučni osećaj kada avion zapleše možda poslednji ples i u tom plesu
tražim te
među bivšim ženama neispavanim noćima usputnim prolaznicama metro stanicama tragovima karmina na tuđim čašama u suzama ostavljenih nedogorelim opušcima napuštenim recepcijama u zatvorenim kafanama tuđim uspomenama po prestonicama i šumama u rečima glumica i ručkovima prosjaka
zato nestani zato beži da te tražim
beži jer ne znam šta ću ni s tobom a ni sa sobom
ako te ikada nađem.
Tamo gde sunce zalazi u ponoć i sa stegnutom pesnicom dočekujem noć među oslepljenim senkama što teturaju po kaldrmi vezanih očiju po trgovima bez uličnih svirača koji nikako da oteraju vapaj robova
tražim te
tako često kao zabluda se prošunjaš kroz san ko kroz oblak ostaviš trag tek da ga namirišem u svitanje ali ispari pre nego što sa očiju skinem poslednji krmelj i popijem vodu iz flaše pored kreveta i gle, jutro mi pokaže šipak a mamurna glava padne na hladnu stranu jastuka pa nastavim u snu da
tražim te
među brojevima hotelskih soba koje nikako da zapamtim pa mi vrata otvaraju debele raspuštenice čiji su datumi rođenja možda početne cifre tvog telefona ili nisu nisu jer biram nepostojeći broj i javljaju mi se brkati muškarci ili nisu nisu jer da su brkati nerazgovetnije bi pričali pa spustim slušalicu i kapak i počinjem da
tražim te
među pogledima našminkanim i bojažljivim, na sedam hiljada metara iznad zemlje među ženama što mi nude sendvič uvijen u foliju i pitaju da li sam za kafu ili čaj a ja sam za vino i samo sam još jedan od hiljadu kome su se ove nedelje nasmejale da ublaže onaj mučni osećaj kada avion zapleše možda poslednji ples i u tom plesu
tražim te
među bivšim ženama neispavanim noćima usputnim prolaznicama metro stanicama tragovima karmina na tuđim čašama u suzama ostavljenih nedogorelim opušcima napuštenim recepcijama u zatvorenim kafanama tuđim uspomenama po prestonicama i šumama u rečima glumica i ručkovima prosjaka
Noć je. Osećam da se vazduh hladi. Ispod nosa vibrira dah. Kada sam poslednji put sklopio oči bio je septembar. Vetar svedoči da sam možda spavao nekoliko meseci. Rukom opipavam zid da osetim utikač koji sam zapušio papirom. Zid je hladan. U sobu se ušunjalo nekoliko taktova „Mesečeve sonate“. Uz obaveznu grešku na četvrtom taktu, kompozicija na naštimovanom klaviru kreće iz početka. Iz ugla sobe sjaji jedva primetna tačka na monitoru.
-Kod kuće sam- konstatujem.
Utorak. Verovatno
Opet prvi takt. Pa još nekoliko. I ponovo na početak. Kao u „Danu mrmota“. Miris cimeta i pečene jabuke koju sam te večeri prelio medom još uvek je u sobi. Ipak nije prošlo duže od nekoliko sati otkako sam zaspao. Iznova kreće razlaganje na klaviru.
– Ko li to svira?- pomislim. Pa se iz hladne sobe, iz stana ispod rekao bih, začuje kašalj. Odsečan. Mučan. Podseti me na smrt velikih pesnika. A onda, dok mi poezija navire, isti onaj početni takt. Neko je uporan.
Imam novog komšiju. Ili komšinicu. Nismo se sreli. Pokušavam da ga zamislim. Sed je. Ima blizu sedamdeset godina. Sigurno mu je nekoliko zuba već potpuno istrulilo, sudeći po kašlju. Zamišljam kako grbavi prsti, ožuteli od lošeg duvana prebiraju po dirkama, pletući sonatu posvećenu mesecu. Na desnoj ruci je sat. Casio. Dobijen za odlazak u penziju, kada su se svi pa i on toliko omađijali od jeftinog vina i prokisle sode iz plastične flaše. Od tada ne pije vino. Slušam kako iznova počinje sonata. Noć nas je proklela. Obojicu. Mene da ne spavam. Njega da se seća.
Na pijaninu je piksla sa opuškom koji dogoreva dok on uporno pokušava da zakorači u peti takt, svagda grešeći. Na drugom delu klavira je čaša. U pauzi otpije. Mislim da je unutra vinjak. Možda vino. Pa se zakašlje. Napolju je grad. Miriše smog i već poneko drvo baci iskru u šporetima. U kućama bez dobre izolacije. Ipak je vinjak.
Sreda. Nadajmo se
-khlj, khmm, mmmkkkh aghkkgghhhhh- čujem. Pa opet prvi takt.
Napregnem se da oslušnem željan makar glasa. Makar psovke, ako ništa. Ne. Samo muzika. Ponoć je već odavno zakovitlala niz prugu. Negde smo na pola, ali se jutro još sramežljivo krije. Kao kad posle teške pijanke, mamuran odlažeš svitanje.
– Kad li će da zaspi? – zapitam se. Sigurno od kašlja ne može. Spava na boku. Ugušio bi se ako zaspi na leđima.
Pomišljam kako sam duševni voajer. Pa se muzika od ispod stiša. Kao da sramežljivo prebira po dirkama, preispitujući tonalitet. Onda opet zaspim. Pa sanjam kako su ga svi napustili. Kako je sve prodao i došao u tu garsonjeru. Slušam kako naglašeno svira akord, držeći “sustain“ pedalu. Po dužini tona koji se promalja kroz opustele hodnike zgrade, zaključujem da ima zelene oči. Čudan je već taj starac kog sam stvorio ni od čega. Iz pepela. Iz želje da vidim muziku. A on nespretno već prelazi na one sumorne taktove koji nagoveštavaju nešto skokovitije nastavke.
Četvrtak. Eventualno
Ne znam koliko je noći već prošlo. Laktom sam izlizao zid. Jastučnica više ne miriše na omekšivač. Spolja je mesec skratio luk, a zora sve kasnije svanjava. Noć je duga. Vremena za vežbu je više. Peti takt je poodavno iza, a čaša na klaviru sve praznija. I kašalj sve zreliji. Kao da će uspeti da iz sebe izbaci krastavu žabu što je usnula na plućima. Piskutav je. Kada se zakašlje kao da epske ratničke pokliče zameni neka lirska, molska nijansa. Kao da su mu posvetlele oči. Morski su plave. Kao da ni kosa više nije seda. A “Mesečeva sonata“ već se zakotrljala nezaustavljivo. Osećam kao da komšija ima pred sobom publiku. Čak se prikrade u sobu i kada svane. Pa celog dana odbija o zidove, dok ne padne noć. A onda iznova. Bez one greške.
Petak. Po svoj prilici
Noćas sam čuo topot cipela. Crne su. Sa ispucalim lakom. Vinjak je na izmaku. Sonata se približila kraju. Grad je zabeleo. Dirke škripe pod prstima. U sobi mu je mrak. Ne ume da zameni sijalicu. Čuo sam kako se muči. Penje na stolicu. Plafon je i dalje previsok.
Strah me je da pozvonim. Da mu pomognem. I dalje slušam. Kompozicija skoro savršena.
Postoji li individualnost u književnosti, ili ma kojoj grani umetnosti, pitanje je koje će vekove pred nama, ispunjavati isto onako kako je milenijume iza nas. Ako pod individualnošću smatramo skup osobina kojima se jedinka razlikuje od svih ostalih jedinki iz svoje vrste odgovor bi, makar približno, mogao da se sažme u rečenici da originalnosti ipak ima, ali do individualnosti nije narastao nijedan živi čovek.
Ne zbog toga što nije pokušavao ili nije verovao da je individualan, već zbog toga što je potreba za priznanjem nečije individualnosti protkana socijalnim faktorom, odnosno priznanjem zajednice. A individualnost, očito, baš tu nestaje. Na toj tromeđi između samoaktualizacije, individualizacije i autentičnosti umetnik se teško snalazi jer oseća da je već viđen, da je neko pre njega već dotle došao i da nije umeo ni makac dalje.
Što se tiče originalnosti, citirao bih Eriha Froma:
“Pod originalnim ne razumem to da se nikom drugom jedna ideja nije ranije javila, već to da ona nastaje u pojedincu, da je rezultat njegove vlastite aktivnosti i da, u tom smislu, predstavlja njegovu misao.“
To je izvesno razlog zbog kog je umetnik zauvek začaran u izražajnom i idejnom deja vu krugu, nastojeći da prevaziđe sve svoje prethodnike, a retko kada da ih nadogradi.
Umetnik kao recipijent i medijum vanvremenskih poruka
Uzmemo li kao primer bilo kog umetnika za koga se verovalo da je ostvario svoju individualnost, videćemo da nije reč o jedinki ili osobenosti jedinke koja tu osobu razlikuje od svih ostalih jedinki iz svoje vrste.
Reč je o metodu koji nastaje kao posledica toga što je bio najbliži individualnom, a sa njega se preliva do sledećeg takvog hrabrog stradalnika. Tu na scenu stupa sposobnost umetnika da bolje i sadržajnije nego ostali protumači poetski kod i da poput zvezdoznanca te poruke prenese pokolenjima.
Da li na taj način on skraćuje put čoveku u konačnoj spoznaji? Pa, reklo bi se i ne baš. Kada bi skraćivao, od Gilgameša bi se, naovamo, neka pitanja na koncu rastumačila. Umetnik stoga, kao da proširuje zablude, u nadi da sopstveni identitet pronađe kroz kolektivni, a ređe kolektivni kroz samog sebe. Ali se na tom putu uglavnom izgubi onda kada sretne makar svoje obrise.
Svet, u tom procesu odvajkada pokušava da iznova sazda Adama. A Adamov poriv je da se odupre potpunom sopstvenom sazdanju. O toj potrebi da u isto vreme čovek od sebe napravi individuu, ali i da je na sud preda zajednici, može se govoriti kao o nasušnoj potrebi da homo sapiens sam razgrađuje sopstvenu individualnost, testirajući je na lakmus papiru socijalnog prihvatanja.
Izvesno je da će ličnost svoju osobnost stavljati, ako ne na test ljudima, onda na test vremenu, gde opet ne sudi vreme već socijalna zajednica nekog novog doba. Kao eklatantan primer može se uzeti pustinjaštvo Džeroma Dejvida Selindžera, koji je skriven od ljudi, nakon velikog uspeha „Lovca u raži“ ili „Za Esme“ put do sebe potražio krijući se od svih, živeći svoju čudnovatost, sve do 2010.
Iako je, misleći da je sebi sam dovoljan, pisao za svoj gušt, tražeći u slovima spas, dela će ipak, u nekom trenutku biti objavljena. A ko garantuje da baš u tome on nije kupovao svoju večnost.
Gde se sakrila duhovnost?
Dileme koje su, pre vek, mučile Isidoru Sekulić, koja je stavljajući na kantar umetnost i svetost, prisutne su među svim stvaraocima koji bi da kroz formu umetnosti probaju da stave krinke boga. Ma čak i ukoliko smatraju da boga nema.
XX, a naročito XXI vek doprineli su da se individualnost do te mere poistoveti sa osamom, čak i sa sebičnom potrebom za otuđenjem. Ne treba tražiti krivca tome među internetom, društvenim mrežama ili mobilnim telefonima. Nedostatak individualnosti treba tražiti u poretku, korporacijskoj demokratiji i čoveku kao činiocu i proizvođaču kapitala.
U tom ustrojstvu savremenog sveta, čovek postaje flaša na traci, gde žudi za tim da prođe kroz kalup, a ne da pokvari kalup. U takvom kaljenju samog sebe, zbog težnje da se uklopi u sistem, čovek logično zaboravlja na sopstvenu duhovnost. Pod pojmom duhovnost, ne podrazumevamo, usko vezivanje za religiju, niti konkretnu veru, već čovekovo razmišljanje o metafizičkom i nematerijalnom nasleđu. Ne o nasleđu svetovnog, već o nasleđu neprolaznog kao putokaza do individualnosti bez ega.
Šta je individualnost bez ega?
Ako načas podsetimo na Frojda i psihoanalitičku teoriju, setićemo se da je Ego jedan od tri dela strukture ličnosti koji ima za zadatak da upravlja principom realnosti. Pored ID-a i Superega. Zadovoljiti sopstveni ego nekada znači potpuno se odvojiti od naloga koji zadaje ID, odnosno vekovna suština čoveka, ali i od onoga što superego nastoji da moralnim normama uobliči.
Na kraju, se nameće zaključak da individualnosti nema baš zbog ega. Individualnost je sposobnost čoveka da pronikne u sopstvenu duhovnost. Do te duhovnosti, čoveku međutim nije dato da stigne jer ga u tome sprečava ego.
Umetniku, koji bi na svom putu trebalo da bude najunikatniji, jedinstven i netipičan, utoliko je veći ego ukoliko raste njegova naročitost. Takva je ta vekovna zamka. Izvanrednost i nadarenost umetnika da svojom individualnošću istupi kao vođa čopora, zapravo je samo pothranjivanje sopstvene ekscentričnosti, ali ne i izvor u kome treba tražiti putokaz.
Umetnik, zbog toga, samog sebe sprečava da bude individualan. Hraneći svoju jedinstvenost, umetnik svom egu dodaje snagu. A obračunavanje sa sopstvenim egom, za umetnika je najteži poraz.
Kada shvati da je tu pobeda, već je uglavnom kasno.
Zavaljen u fotelju od braon pliša, sredinom devedesetih, Neša Galija šara hemijskom olovkom po zelenom papiru spremljenom za autograme. U ogromnom socrealističkom zdanju, stojim kao pod crkvenom kupolom, zagledan u betonsku konstrukciju. Čekam autogram. Sumpor štipa za oči. Sa mora, iz pravca Rožaja, pa preko Gazimestana prema Nišu, pravimo pauzu da se Škoda, trula višnja boje, odmori od letnjeg asfalta. Galijina pesma o pravoslavlju se lako ušunja u uvo. Ona o mom rodnom gradu Kotoru, u to vreme još ne postoji. Tih dana drsko nije imala godina da uđe u pesmu.
Hotel “Žubor” Kuršumlijska banja – foto: n.m.
Još jedna slika. Ispred hotela “Žubor“ trčim oko okruglog zida. Unutar njega otvor što zjapi iznad reke. Onaj autogram sam odneo do automobila. Gužva na parkingu. Iz kuhinje se miris pasulja meša sa bolničkim vonjem. Do okoline Niša, gde mi tih dana žive babe i deda, od milošte zvani đede, nije ostalo još mnogo. Ipak sam detinje nestrpljiv.
Što zbog njih, što zbog paketa gde su sigurno dve nove majice za brata i mene, trešnje, kravlji sir, tegle pekmeza i euroblok. Vruće je, a zadnje prozore ne smemo da otvorimo. Zbog promaje – najveće srpske boljke. Dole, u nogama, gazim brata koji se opružio preko putničke torbe. Na kasetašu se smenjuju Tomine Danke, Branke, Sanje i Liljane. Tada sam poslednji put video Kuršumlijsku banju. Punu sveta. Još uvek umirisanu na tapete i kožne novčanike. Na olovo iz štampe i domaću kafu sa ratlukom.
Nedelja u julu 2020. Od posledica virusa COVID-19 danas je preminulo toliko i toliko ljudi. Ma više je. Mnogo je više. Gasim radio, okrećem druga i kažem mu: – e ajmo negde. Pita me gde, ja mu kažem na jug ili na istok.
Nek odluči parica, kaže mi on. Bacamo paru na parkingu. Jug je glava. Valjda zato što je na jugu pala glava Cara Lazara ili zato što je na glavi dvodinarke Manastir Gračanica. Šta znam zašto. Jug je glava. Pismo je istok. Pobeđuje glava.
Kroz Kuršumliju nalećemo na pogrebnu povorku. Malo nakon toga trubači. Kakva groteska. Ali takav je život. Malo trube, malo posmrtni govori. Malo više posmrtni govori, a sve manje stare trube. Taj put prema banji pamtim samo po reci sa desne strane. I dalje je tu. Homokinetički zglob na autu mi lupa. Ako me ovde ostavi auto, teško da će iko ikada da nas nađe. Oko nas je šuma, a miris sumpora me vraća 25 godina unazad. Da nije zvuka trimera koji se bori sa uraslom travom ispred hotela mislio bih da je na Kuršumlijsku banju pala atomska bomba.
Staze zdravlja, foto: n.m.
U ovim danima, kada živimo distopiju, ona slika još dublje mi se urezuje u podsvest. Jedna oronula samoposluga u kojoj, istina,nema zombi prodavačica u borosanama. Crkva srušenog crepa i uraslo fudbalsko igralište. Kafana bez prozorskog okna, upala sama u sebe. Desetine parkiranih policijskih vozila iz doba bombardovanja.
Sećam se da je hotel “Žubor“ u godinama posle potonjeg balkanskog rata koristila policija. Plave table sa oznakom M. Jedan dečak na biciklu što juri pored nas liči mi na glasnika u Amazoniji. Nebo se nagužvalo i preti potopom. Na onom opustelom hotelu gde sam se pre frtalj veka igrao, skela nagoveštava da će neko da opere pare. Slika apokalipse na nekoliko hektara. Zbunjuje me pustoš. Ni prodavnice. Ni kafane. Prazno.
Ruina foto: n.m.
Izmešanih emocija, sedam u auto i nesvesno pevušim u sebi – “Pravoslavlje, dolazi sa juga“.
Zamišljam ljude u onim preostalim kućama. Kako im se pradedovi opiru u Topličkom ustanku. Kako im se dedovi ponosno busaju u grudi. I njih, kako obmanuti veruju u budućnost koje nema. Zaboravljene i otpisane od svih.
Ispraća me blještavi bilbord što sjaji nad prazninom – “Hvala Srbijo“.
Nisam siguran za pravoslavlje, ali za sirotinju jesam. Ona sigurno dolazi sa juga.
Ljudi je sve manje, država sve više.
Opet se natežemo oko teritorija. Odlučuje pismo-glava.
Kako ćemo da se cenkamo sa tuđim, ako smo tako jeftino prodali sebe?
neće draga, neće svet biti bolji obećavali smo i posle kuge pa su gurali ljude u komore i vešali bedne pesnike šatro zbog žena.
ne nadaj se, zaklinjali smo se, samo da prođe kolera a onda brojali šrapnelska zrna umesto poljubaca.
I danas se češemo po džepovima tražimo bombu, jer smo tako navikli. I detinjstva na mirišu na krv, draga neće, neće svet biti bolji.
moglo je već prokletih million puta ali smo ispadali pizde, dobro, možda ne ti i ja ali hej, nismo se bunili.
šta si ti znala, osim da bežiš u svet, i da me ostavljaš da slušam Arsena e da sam bar mogao da ga napijem uz njegove pesme ma, šta mi on tu priča o moru.
draga kako misliš da svet bude bolji, kad to nismo
ni ti
ni ti
niti ja.
Photo by: Andre Furtado
Source: https://unsplash.com/
priznajem ti da je užasno glupo da slušam Malerove simfonije u sobi mračnijoj od straha zato što je to radio pijani pesnik iz Amerike mater mu njegovu.
svet je pust na cesti se ništa uliva u ništa sad kad smo daleko i kad ne postoji način da te sretnem dok se prenemažem trotoarima sa mamurnom hordom.
da sam to znao rekao bih ti mnogo ranije
da neću da te gledam našminkanu preko ekrana što ga oboje prskamo asepsolom kako se foliraš i da perem ruke jer sam ti dotakao oko koje u nekom prašnjavom stanu na kraju sveta sada blene u zvezde.
hoću da sam kometa da se obrušim na ovaj musavi svet pa da se ti i ja opet nekad negde rodimo kao Adam i Eva.
Da se ovešamo zmijom o to šugavo drvo ako opet zgrešimo jebala nas jabuka.
šta mi sad vredi to što zevam u futurističke slike i čitam šta su drugi rekli o nebu, kad mi se kerovi šunjaju ispod prozora a ljudi su se sakrili iza roletna
da slušaju Malera i čitaju nekog rošavog bludnika iz Los Anđelesa, mater mu njegovu.
Jutros su dovezli kolica sa peskom i rasuli ga po dvorištu. Dva mračna tipa sa gustim veđama rekli mi: hej mali ovo je za tebe ta tvoja umetnost ne vredi više.
Nije to bilo dovoljno da zatrpam sve reči što sam prevalio preko usana ni da posadim drvo od kog sam otimao sinove da po njima cedim mastilo.
Sitno sejani pesak mogao je biti kuća ili igralište za decu čak hteo da odbrojava dan
ali eto ga, u mom dvorištu.
I pišem po njemu Trešnjevom granom Poemu o mladosti.
Urezao sam tvoje ime krupnim slovima da ga teže oduva vetar.
