Razlika između cigareta i cigara nije samo u formatu, već i u filozofiji. Za razliku od duvana i još sijaset aditiva umotanih u papir, koji gori u par minuta, mašinski, a pogotovo ručno zavijane cigare nose sa sobom suštinu sporog življenja. Lično, nikada nisam bio ljubitelj cigareta, iako sam bio poštovalac tog poroka kod drugih.

Kada je originalni Winston zamenio Best, a otac navukao tešku upalu pluća, majka je ipak nastavila da konzumira cigarete.

Ima tome 30 godina. Rastao sam sa tim dimom naokolo, ali mi cigarete nisu budile nikakvo skriveno čulo.

Nije da ih baš nikada nisam kušao, ali me jednostavno taj brzinski put od početka do kraja, i repetitivni nervozni porok ili strast nije odvajao od ovog ionako ubrzanog sveta u kome sekunda više ne traje 1sec.

Tu se u pogledu gušta, zaista nisam našao. Čak ni u onom trenutku nakon što se dva tela spoje u jedno.

Ručno motana cigara i lula, činili su da se otvori portal ka nekom vremenu koje ne teče linearno. Koje postoji van koncepta 24-časovnog dana. Tako sam se lagano primao na priču ove vrste hedonizma, koju ni ne smatram uživanjem, već povratkom na staru dužinu sekunde, u kojoj introspekcija duže traje.

To je vreme provedeno sa samim sobom, koje sve više cenim.

Vojo Stanić je, sa ogromnm lulaškim stažom, poživeo 100 godina. A nije mu bio stran ni proizvod satkan samo od duvana. Kroz dim koji traje desetinama minuta, možda se unose toksini. Ali sa njim sigurno odlaze najdublje nataloženi stresovi, koji se ne sagore čak ni u sauni.

Takav treba da je život. Organski. Čistak. Bez aditiva. Unikat i ručni rad

Pogrešno i pretenciozno su kroz istoriju, od Holivuda do domaćih serija, cigare prikazivane kao rekvizit bogataša ili skorojevića.

Od Al Paćina u „Kumu“ do Tike Špica u Porodičnom blagu, dim je postao simbol napetih ljudi koji se trude da izgledaju opušteno. I tako se, uz pomoć režisera, skupih satova i nekoliko neprirodno sporih kadrova, stvorila pogrešna percepcija da cigara znači aroganciju, poziranje, čak i dosadu.

Zato se kod prosečnog čoveka razvila averzija prema cigarama.

Ali i prema onima koji ih konzumiraju samo na svadbama.

Dugo sam, i sâm mislio o tome kako je luksuz nešto što se uvozi izvana. Nešto što se kupuje novcem i meri poreklom. U poslednje vreme shvatam da luksuz nema veze sa novcem već sa vremenom koje odvajamo za sebe.

U tom pravcu delovao je i prvi srpski brend koji proizvodi ručno motane cigare, zanimljivog imena – Despot. Despot je uspeo da fokus vrati na čoveka, ne nudeći još jedan trofej za humidor, nego cigaru koja vraća čoveku stvarno trajanje vremena.

Despot cigare nisu pokušale da imitiraju Kubu. Držeći se, ipak, dostojansva meco Amerike u kojoj zbog klime nastaju najbolji cigarski duvani, Despot je uspeo da običnim ljudima približi koncept uživanja u duvanu, na stari i prilično tradicionalan način.

Već u imenu ovog brenda, koji je i porodična tradicija, mešaju se perspektive, pa tako vrlo lako u istom kadru vidimo karipske torcedore koji pod suncem motaju cigare gotovo liturgijskom preciznošću i naše zabrađene bake na šatorskim krilima pred kućom kako nižu listove duvana na pljosnate igle. U toj sinergiji Srbije i dalekih mora ima više istinskog luksuza nego u svim pozlaćenim humidorima. Jer i torcedori i naše bake stvaraju vreme sopstvenim rukama. Jedan u tropskoj vlazi, drugi u košavskom zasenku, oboje daleko od brzine sveta koji veruje da je automatizacija jedini napredak.

Despot je brend koji je produžetak tog istog, vekovima starog pokreta ruke.

Dok svet nepogrešivo jurca za instant zadovoljstvima u kojima su supe iz kesice, kafeni bućkuriši, Despot podseća da pravi luksuz dolazi iz naše potrebe da predahnemo.

Svaka njihova cigara podsetnik je da se diše sporije, promatra dublje i sluša više i smislenije.